Далеко од свега

БиХ од свог настанка лута лавиринтима у које су је увели домаћи и страни ментори, који су одступили од својих мандата због ко зна чега и каквих “виших” циљева. Када се погледа нова историја ове земље, од Дејтона до данас, виде се само кризе и тек покоји, симболичан корак напријед послије чега је, по неписаном правилу, увијек услиједило неколико њих уназад.

Посљедњу, како је називају и највећу кризу у постдејтонској БиХ отворио је званично Валентин Инцко који је годинама био овдје и који је, ако је ишта пратио, морао знати шта ће произвести наметање допуна закона и забрана негирања геноцида. Ипак, свјесно је повукао тај потез и напустио БиХ.

Српска је заузела с правом свој став након тога, странци су остали при свом, а у том хаосу и вртлогу прошло је већ неколико мјесеци. На десетине дана је, условно речено, пропало и отишло у неповрат умјесто да се на културан и цивилизован начин разговарало о будућности земље, њеном путу ка ЕУ, не само ради стизања статуса пуноправног члана те европске породице већ да бисмо средили наше унутрашње стање, коначно закопали ратне сјекире и у миру тражили боље путеве.

Како дани одмичу, све мање је наде да ће се ситуација у скорије вријеме поправити, посебно имајући у виду да би наредне јесени требало да буду нови општи избори у БиХ, а општепознато је да у овој земљи кампања никада не престаје. Само се захукта како се приближава година у којој ће се поново на терену провјерити воља бирача широм Српске и БиХ. Свако ће, нажалост, у данима који су пред нама тражити пут до бирача и велика већина кључних неће бирати ни ријечи ни средства како би остали на власти или како би је се дочепали. Јер је то свима заједнички циљ.

БиХ је у овом моменту далеко од свега, далеко од саме себе. Далеко од оног оквира дефинисаног у Дејтону новембра 1995, када је заустављен рат и кад је почело неко ново доба у којем је, међутим, мало-помало све то рушено. И данас се руши јер се Српској отима све и свашта или јој се умањују права из Дејтона. Ма како год ко гледао на то, све је јасно када се погледа шта пише у Уставу, које су надлежности искључиво дате заједничким органима. Истина је да су неки послови договором (или под будним оком странаца) пренесени на ниво БиХ, али је истина да је Дејтон, односно Устав дао могућност да се о свему разговара у БиХ. Лијепо, мирно, културно и без наметања, јер тога у нормалном, демократском, цивилизованом свијету, препуном европских и других прекоокеанских вриједности, нема. На тај пут се потребно вратити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.