Да се поздравимо
Вјероватно најбоље рјешење за све недоумице у овој земљи је она Андрићева: “Гдје престаје логика почиње Босна”. Просто речено, а тако дубоко. И заиста, логично би било да, на примјер, податак да би БиХ у наредних 50 година могла остати без половине становништва изазове пажњу и упали аларме. Међутим, ту почиње Босна.
Ова информација објављена у медијима изазвала је пажњу једнаку оној коју изазове временска прогноза. Док чујемо вапаје демографа, док породице одлазе не осврћући се, политичари се чешљају. Да се разумијемо, нико овдје не прича бајку: “немојмо се свађати, дај да се волимо”, нико не позива да се одричемо себе и свог идентитета, али очигледно је да овако накарадно сложена држава још накарадније уређена више не може да функционише. И не, није рјешење да се свако одрекне свога зарад стварања нечег заједничког, него је рјешење да се лијепо рукујемо, поздравимо и да свако с миром иде својим путем. Покушали смо на овај први начин већ три пута и није ишло. Сваки даљи покушај и натезање био би мазохизам.
Једини и искључиви плод ове “франкенштајн државе” је свађа, напетост, оптуживање, препуцавање, пребацивање, блокада... У очима обичног посматрача мислим да би дјеловало потпуно сулудо да Бошњаци не желе ни да чују да се раздруже са Србима, док их истовремено оптужују за геноцид. Сваком би пало напамет: “Ко жели да буде у истој кући са оним кога толико мрзи?”.
Није поента овог писања да се пошаље порука да би самостална Српска доживјела демографски бум, али један од кључних разлога одласка младих је управо та политичка неизвјесност, немогућност напретка и стална стагнација, а све под изговором националног и патриотизма.
Умјесто пласирања идеје о унитарној БиХ, за коју клечећи моле силе Запада, Бошњаци би и за своје добро требало да размисле о раздруживању. Па онда нека сваки народ одлучује о својој судбини, а не да већ 25 година чамимо у безизлазној ситуацији у којој се свака блокада тумачи као агресија једног или два народа према трећем, док се сваки договор између представника три народа у сваком појединачном народу тумачи као национална издаја. И тако се ствара релација агресија - издаја, између које се као у раљама налази обичан човјек, који само жели да живи.
Какав је уопште смисао државе у којој су сви незадовољни, у којој се један осјећа несигурно, други заробљено, а трећи ко зна како? Јесте, чињеница је да ово нико није желио, да је ово резултат пројекта великих сила. Али, не би тог пројекта било да један народ није константно зазивао интервенције и био алат за спровођење тог пројекта.
Опстанак сваког народа извјестан је само у случају растанка. Јер нема тих пара за демографску обнову једног народа које онај други не може да блокира.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
