Ћорави послови
У друштву кратког памћења какво је наше мало је оних који се сјећају ситуација и процеса од прије годину дана, а камоли дуже. Отуда вриједи подсјетити како је прослављан Дан Републике Српске почетком или средином деценије на измаку.
Свечана академија одржавана је, углавном, у бањалучком Банском двору, тек понекад у дворани “Борик” и то баш онда када је на тавану пронађено оно фамозно оружје. На свечаност је редовно долазио хрватски потпредсједник Републике, Драган Човић са делегацијом ХДЗ-а био је стално гост, а помало стидљиво почеле су да се јављају идеје о историјском помаку - доласку бошњачких званичника на церемонију па чак и о могућности “узвратне посјете” српских политичара на обиљежавању 25. новембра. Никаквих парада, застава и осталих данас сасвим нормалних елемената прославе није било ни у примисли.
А онда Бакир Изетбеговић је поднио апелацију Уставном суду БиХ, затражио да та институција оспори 9. јануар, што је, уз већ традиционална три гласа странаца и два бошњачка суд крајем новембра 2015. године и учинио. Грандиозне прославе, у складу са постојећим капацитетима, услиједиле су, дакле, тек након што је у Сарајеву оспорено и погажено право Републике Српске да обиљежава датум када је формално-правно основана. И управо то ових дана заборављају сви дежурни коментатори и други режисери друштвено-политичке стварности из ФБиХ, када јаучу зато што “Српска слави неуставан и непостојећи празник” и то на, како они воле рећи, “дрзак и провокаторски” начин.
Да Изетбеговић није хтио да буде већи Бошњак од сопственог оца могуће је да ни јуче центром Бањалуке не би дефиловала Жандармерија, САЈ или она моћна возила из Братунца, не би политичари из Српске, бар наизглед, један дан били потпуно јединствени, не би се на ову или ону страну настројени грађани одрицали или пренаглашено славили, а било би и мање оних који би просипали причу о “почетку злочина”, “настанку на геноциду”, “насљеђу Радована и Ратка” и слично...
И сасвим је јасно да ћемо се већ данас вратити редовним темама, темицама, подјелама и подјелицама, редовима пред амбасадама, најнижој плати, припремама за локалне изборе, заузимању позиција у Сарајеву, расправама о НАТО-у и Европској унији. Као што је сасвим јасно да ће оне приче, колумне и други написи о злочинима, геноциду, насљеђу Радована и Ратка, колико год их бјесомучно форсирали, за ефекат имати једно велико ништа. Прије свега јер су аутори тих тирада једнострани и острашћени екстремисти потпуно несвјесни у каквој земљи и са каквим народом живе, каква је његова и њихова историја, која је и довела до данашње географије.
И зато је то њихово инсистирање на забадању прстију у очи само обичан ћорав посао. Огромној већини становника ове Републике, у каквој год се животној ситуацији налазили и ко год њоме владао, однос према ономе што је у миру створено, а у рату брањено и одбрањено немогуће је промијенити.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
