Ћирилица у гол-ауту

Што се ових првих тиче, није да нема мјеста за дефетизам, јер у народу има исувише оних који су склони пљувачини по властитој традицији, култури и духовним вриједностима па је у таквој работи ћирилица једна од омиљених мета. Истовремено се некако намјестило да и на тако важном темељу идентитета одемо у крајности па постоје екстремисти који се гнушају тог писма и сматрају га ретроградним, али постоје и ћирилични екстремисти који етикетирају и прозивају све који користе латиницу, иако то писмо никако не може бити потпуно избачено из обиљежја српског националног бића, нарочито на подручју Републике Српске. Нико са сигурношћу стога не може да каже да ће законско прописивање употребе ћирилице побољшати ситуацију. Отуда и неповјерење.

Они који мисле да је законска заштита српског писма политикантство, губљење времена, да има пречих ствари од тога, не раде то јер су им заиста битније те “прече ствари”, већ из обијести или страха да би законска регулатива онемогућила њихове ђавоље работе.

Врло је тешко, готово немогуће, да Српска усвоји исти закон као и Србија. Разлог је прост, а зове се Устав. По њему, латиница и ћирилица су равноправна писма и практично сваки вид наредбодавних законских одредби да ћирилицу морају користити сви у Српској неће завршити нигдје другдје него на Вијећу народа, Заједничкој комисији, Уставном суду, једном па другом... Дакле, ствар би отишла на политички терен. А кад ствари у БиХ оду на политички терен, заврше у гол-ауту.

Кључно је, међутим, како смо дошли у ситуацију да употребу ћирилице морамо регулисати законом. Или још битније, како то уобличити користећи политичке или правне методе, јер незгодно је ствари у језику рјешавати диктатом, наметањем или кажњавањем. Или умјесто присиле, можда је потребно размислити о стимулисању, о чему један дио нацрта закона из Србије и говори, па су најављене и пореске и друге олакшице за, на примјер, медије који објављују садржаје на ћирилици.

Ствар је исувише осјетљива да би тек тако могла да буде спроведена у дјело, а нарочито је проблематичан рок, јер би закон, у првом кругу, у процедури требало да се нађе већ 15. септембра.

Ипак, добро је да је почело. Пуки окрет од 360 степени у центру Бањалуке довољан је да човјек уочи колико је латиница доминантна. А то нема везе ни са чим другим до са нама самима. Јер назив трговачке радње или кафића и досад је могао бити написан ћирилицом. За то није потребан никакав закон. Као, уосталом, ни за титловање филмова на Јавном сервису.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.