Чекање на појефтињење
На бензинским пумпама, али и рафама у трговинама цијене су претходних мјесеци мијењане преко ноћи. Сви су дизали цијену робе и услуга и као оправдање за то користили ону чувену реченицу: “Па поскупјело је гориво, морамо и ми дићи цијене”. И сада су ућутали. Нико да проговори.
Поједини сада наводе и да цијена горива тренутно и не игра тако велику улогу у формирању малопродајних цијена. Наравно да не игра, када треба да појефтини.
Сви користе тренутну ситуацију да што више новца згрну у своју касу користећи муку суграђана. То су радили раније, за истим посежу и сада, а можемо исто да очекујемо и убудуће. Наравно, може им се па тако и раде. Да бар неко од њих буде кажњен поштенски, сигурно се не би понашали тако. Надлежни им гледају кроз прсте јер се нажалост ни они не понашају ништа боље.
Примјер за то су и најављени закони о укидању акциза на нафту и нафтне деривате те смањење стопе ПДВ-а на основне животне намирнице о којима се прича више од пола године. Само се причало али још увијек ништа није усвојено. А и питање је да ли ће. Прије неће, него хоће.
Све се чува за септембар, па никога не би изненадило и да тада, као и до сада, буде окривљена она друга страна за то што ти закони нису угледали свјетло дана. Окривљивање друге стране за мјере, које су можда у старту већ осуђене на пропаст и које не подржавају ни међународне финансијске институције, јесте одличан терен за прикупљање политичких поена.
Тако је било до сада, а евидентно је да се на том пољу ништа није промијенило ни тренутно. Тако су сви играли, како власт, тако и опозиција и свих претходних мјесеци, па ће вјероватно у истом правцу држати кормило и у септембру - мјесецу предизборне кампање. Ту ћемо тек чути, а већ чујемо са свих страна на тоне обећање да ће нам бити сјајно и бајно, да ће цијене да падају и да ће нам на стандарду позавидјети и најбогатије земље свијета. Можда нешто и појефтини, али нема сумње да ће све доћи на наплату одмах након завршене битке за власт.
Све у свему, грађани су препуштени сами себи. Свакодневно су приморани, иако су створени услови за обарање цијена, да набавку своде само на оно без чега не могу преживјети дан. И ту сужавају куповину, јер купују воће и поврће на комад, а месо на 100, 200 грама. Тих проблема немају трговци који згрћу новац на муци становништва, а ни ови други који се возе у затамњеним лимузинама и који само обећавају да ће нам бити сјајно и бајно. Када би бар један дан били на мјесту обичног грађанина који купује на комад и грам онда би можда нешто и урадили. Овако, сулудо је и очекивати да ће нешто појефтинити. Навикли смо да и од црњег може бити црње и да изабрани функционери раде само за властити интерес.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
