Бројеви рата
БиХ је закорачила у годину у којој се навршава четврт вијека од потписа на Дејтонском мировном споразуму који је зауставио зло које је ово поднебље захватило почетком деведесетих година.
Рат је прекинут. Војници који су имали више среће вратили су се кућама на крају. Пали у загрљај својих најмилијих, барем оних које су затекли. Као што се многи нису вратили живи са ратишта, и цивили су окончали на кућним праговима, њивама, логорима...
На свим странама још збрајају жртве. Стотине несталих није ни пронађено, а стотине пронађених посмртних остатака је још само број. Не име, већ само број. Мучан број којег вјероватно још неки оплакују, без гробног мјеста да на њега положе вијенце и свијеће, запале свијеће.
БиХ ни након 25 година није ставила тачку на процес тражења несталих. У ту причу уплетени су многи, али појединци годинама ведре и облаче на том пољу.
Један од њих је и Амор Машовић, дугогодишњи члан Института за нестала лица БиХ који је шокирао јавност, нарочито у Републици Српској, ријечима да ће ове године у Поточарима бити сахрањена 82 непозната лица. Други из врха те институције поручују да немају појма шта Машовић најављује, да о томе никада није расправљано и да су недопустиве злоупотребе. Којих је, нажалост, према информацијама других укључених у тај процес већ и било.
Жртва је жртва. Свака мора бити пронађена, али и идентификована док год за то постоје могућности. Не могу остати Н. Н. особе. Морају добити поново своја имена и презимена.
Оправдане су сумње да се иза Машовићеве најаве крију опасне намјере. Зна се и да је ове године, такође, и четврт вијека од страдања у Сребреници која је још и данас трн у оку и једној и другој страни. И онима који истрајавају на томе да је тамо 1995. године погубљено више од 5.000 па и од 8.000 особа, и онима који годинама истичу да је тај број далеко мањи те да су тамо укопани и посмртни остаци оних који ту не припадају.
У спомен-костурицама у БиХ налази се више хиљада пронађених остатака. У неким случајевима је утврђено да су им животи окончани прије посљедњег рата. За неке се претпоставља да су Бошњаци, за неке да су Хрвати и Срби, али претпоставка не смије бити водиља да би неко био сахрањен.
Достојанствено сахрањени могу бити само они за које се утврди ко су. Све друго би било лоше и по једне, друге и треће.
Рат је прошао, али бројне његове ране још су отворене. И не треба стављати додатну со на њих већ дати све од себе да што мање буде Н. Н. лица и да што више поново добије име и презиме те спомен-плочу.
Малверзација је било. Злоупотреба такође, иако није смјело. Барем не у овој причи која боли и која ће бољети док год потомака има.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
