Бриселски медијски фијаско
Одлазак званичника Републике Српске на топ адресе на свјетској политичкој сцени и састанци на највишем нивоу представљају свакако дипломатски успјех. Посљедњи такав састанак имала је премијер Жељка Цвијановић у сједишту Европске уније у Бриселу. Иако се састала са европским комесаром за проширење Штефаном Филеом, за њену посјету се не може рећи да је била успјешна. Разлог је једноставан - јавност Српске остала је ускраћена за информације са тог састанка. А оно чега није било у медијима као да се није ни догодило.
Један од најзначајнијих састанака Цвијановићеве од када је сјела у премијерску фотељу упропастили су управо они који примају плате из буџета да промовишу активности премијера, барем то им стоји у опису послова. Није то први пут да пратња и логистика званичника посјете схвата као туристичке излете, па су поруке са сусрета Цвијановић-Филе, ма колико биле значајне, остале унутар зидина најважније зграде у Европи.
Управо због тога су се извјештаји са састанка свели на понеку секунду у дневницима, покривену неквалитетном фотографијом усликаном мобилним телефоном, а вијести у штампи биле су калибра пијачног барометра.
Наравно, као и сваки пут до тада, и овога пута новинари у редакцијама у Српској лили су зној и кидали живце покушавајући да умање штету и обавијесте јавност о ефектима састанка у ЕУ. Ред позива, ред СМС порука и тако цијели дан све до дед лајна за штампарију.
Са друге стране стизали су повремени одговори: “Премијер је на састанку не можете добити изјаву”, “Премијер је са управо завршеног састанка отишао на други састанак, не можете добити изјаву” … На крају: “Зовите у Владу РС Биро за односе с јавношћу они ће вам дати саопштење”. Наравно и тамо смо звали и добили одговор: “Не знамо ништа још. Написаћемо саопштење када нам Срна пошаље материјал”. Нормалан човјек да не вјерује.
Игра глувих телефона имала је само један резултат - посјета Бриселу прошла је без икаквог одјека и реакције јавности. Фактуру за медијску саботажу премијерка може да испостави својим портпаролима и Бироу за информисање, који су од врхунског политичког догађаја направили велико ништа и нису урадили ништа да медијски подрже њену политичку активност.
Бриселски фијаско није дошао из ведра неба. Било је само питање времена када ће се догодити, а није се десио до сада само зато што су новинари по хиљаду пута звали, молили, кукали, кукумакали, кидали живце да би дошли до изјаве званичника током њихових посјета иностранству.
И тако се десило што се нигдје никада десило није. Умјесто да они замоле новинаре да што боље пласирају важне активности званичника, новинари су приморани да се сами боре не да добију информацију која продаје новине, него да добију барем три реченице и фотографију да подрже дипломатске напоре званичника.
За разлику од наших званичника, предсједнике, премијере и министре у свим земљама, а некада је тако било и овдје, на свим службеним путовањима прате екипе најзначајнијих медија. Можда ни Томислав Николић, ни Ивица Дачић, ни Александар Вучић, ни Борис Тадић, ни Иво Јосиповић, ни Зоран Милановић или Мило Ђукановић не воле новинаре и њихово друштво, али су и те како свјесни да су без њиховог присуства догађају њихове политичке и дипломатске активности мртве. Зато у авионима којима лете прва мјеста остављају за медије, а секретарице, шефови кабинета и савјетници остају тамо гдје им је мјесто у администрацији која функционише у институцијама и понеки пут провјери са централама медијских кућа да ли све иде како треба и да ли им је нешто потребно. Све док то не схвате и не прихвате да су и новинари људи, а медији можда и нужно зло, наши политичари највишег ранга могу се сваки дан састајати са Бараком Обамом, Владимиром Путином, Ангелом Меркел или Кетрин Ештон, а за те сусрете нико неће знати ни у локалним, а како ли ће се тек пробити у свјетским медијима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
