Брисање прошлости
Историја би требало да нас чува од будућности. Од нас самих. Али када у њеном писању почну учествовати политичари, онда та будућност постаје поново мрачна.
Посљедњих неколико година, али и деценија, траје један опасан процес банализације и ревитализације историјских догађаја из Другог свјетског рата. На разним кабловским каналима све чешће се приказују разни историјско-документарни програми који говоре о тајним и наци-мегапројектима, окултном животу СС-оваца, наркоманској зависности Адолфа Хитлера или страдању недужних грађана Берлина. И када неки клинац све то гледа, какав утисак може стећи о том крвавом и мрачном животу?! Никакав.
Нема прича о Аушвицу и милионима убијених и прогнаних. Нема више ни прича о страдању Руса, који су поднијели највећи терет у овој борби против фашизма. Умјесто тога приказују се, истина интересантни, филмови, али који толико банализују овај мрачни период да се човјек запита куда све ово води.
Утисак је да већ једно извјесно вријеме траје процес писања неке нове историје, која би требало да “опере” прије свега Њемачку, али и НДХ.
Овај процес већ деценијама траје и у Хрватској. Тако се Јасеновац од стране појединих квазиисторичара и политичара покушава приказати као радни логор, а први дјечији логор у Европи, Јастребарско, као прихватилиште. “Прекопавају” се гробови, игра се бројевима убијених, а у исто вријеме праве нова стратишта на којима се оплакују недужно убијене усташе, при том пласирајући тезу како су комунисти били гори од “црнокошуљаша”.
Настоји се “опрати” и улога Католичке цркве у том периоду, посебно лика и дјела надбискупа Алојзија Степинца, моралног творца НДХ. Већ годинама се одржавају мисе за њега, организују изложбе, а врхунац је било недавно одржавање конференције о овом надбискупу у “срцу Европе”, Европском парламенту у Стразбуру. Крајњи циљ је проглашење Степинца свецем, чиме би се онда избрисала улога Католичке цркве у убијању, прогону и прекрштавању православних. На тај начин би и НДХ била рехабилитована.
На крају ће испасти да је православни живаљ ишао добровољно на рад у Јасеновац, да је подносио захтјеве за прекрштавање због виза за Њемачку...
Народ који се на вријеме не суочи са својом прошлошћу, нема будућност. У ствари, пријети му да заглиби у сопственом глибу, живом пијеску. У ком правцу све то иде, може се видјети из случаја када су дјеца из Хрватске, на једном фудбалском турниру у Сарајеву, својим “колегама” из Србије током утакмице добацивала и скандирала: “Убиј, убиј Србина”. Радило се о малишанима узраста седам, осам година.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
