Брендови на чекању

Они мало боље упознати са географским положајем РС и њеним потенцијалима упитаће шта је са чувеном шљивовицом, рогатичким кромпиром или сиром трапистом?

Одговор је кратак и јасан - ништа. Иако су ови производи несумњиво квалитетни и иако су освојили срца бројних туриста који посјећују наше крајеве, у свијету, па ни у комшилуку се о њима готово ништа не зна.

Једноставно, мајстори ових делиција нису заштитили своје производе, а пут ка њиховом брендирању, по свему судећи, још је на дугачком штапу.

Зашто је то тако, треба да се упитамо сви заједно, од произвођача до оних који прописују услове и кроје процедуре. 

Посебан квалитет, углед или неко друго обиљежје по којем би се препознавало географско поријекло производа, само су неке од предности које са собом носи брендирање, а о чему наши воћари, ратари и други мајстори делиција, нажалост, углавном мало знају.

Недовољно едуковани произвођачи не знају које предности би им донијело брендирање производа по којима су њихови крајеви познати, а има и оних који уопште нису упућени у то да су њихови производи заштићени.

Хтјели или не, на прагу велике европске породице мораће добро да се наоружају знањем и умијећем и заштите оно што стварају са својих десет прстију.

Заштитом домаћег богатства, посебно прехрамбених производа на којима нам неријетко могу позавидјети и далеко богатије земље, треба много више да се позабаве и они који кроје процедуре за добијање етикете.

Процедуре потребне за брендирање производа треба да буду поједностављене, а сам процес приближен вриједним сељацима који знају да је њихов хљеб са седам кора укусан и направљен с љубављу, али не знају да је јединствен те да и они заслужују дио свјетског тржишног колача.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.