Бомбашки напад

Погинуо је од бомбе која му је убачена у аутобус када је отворио врата да прими нове путнике на стајалишту.

Лакше су повријеђена два путника, а остали који су свједоци овог стравичног догађаја добили су доживотну траму.

Злочин, који је шокирао јавност, починио је психички болесник, који је и у протекле четири године имао сукоб и загорчавао живот покојном Топићу.

И док су све очи биле упрте у филмску потјеру за убицом Жељком Стевановићем, поставља се питање како је могуће да се један психички болесник слободно шетао улицама града.

Да ли је примао адекватну терапију, да ли се лијечио? Да ли се цијела ова трагедија могла спријечити?

Очигледно је да је систем вриједности у друштву пао на најниже гране. Зар смо дошли до те степенице да људски живот вриједи колико и карта у једном смјеру дуж градских улица?

Нажалост, бањалучке улице су показале да, јесмо.

То мартовско пријеподне и разнесени раднички живот мора да буде опомена свима у друштву, а посебно онима који би требало само да раде свој посао.

Ко је заказао? Правосуђе, љекари, остале многобројне службе...? Или неко четврти, пети... Ко није препознао аларм?

И шта ако се још неки психички болесник слободно шета улицама са бомбом у џепу? То није немогуће. Напротив.

Зар да живимо у страху да изађемо на улицу, да не смијемо да пустимо дијете у градски аутобус, да иде у школу или једноставно да се плашимо да одемо до продавнице.

Изгледа да је дошло такво вријеме.

Вријеме у којем би сигурно све било другачије и у којем би било више безбједности када би свако радио оно за шта је плаћен и одговоран. Крајње је вријеме да се заустави страдање недужних и помогне онима којима помоћ треба.

То је следећи корак. То је императив свима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.