Болни трагови
Бројне ране, настале почетком деведесетих година прошлог вијека и данас су отворене под овим дијелом неба, махом због необјективног правосуђа те дијела домаћих и страних политичара, који не одустају од намјере да у миру спроведу у дјело оно што им у крвавом рату није пошло за руком.
Српски народ је у овој години већ обиљежио неколико болних датума и то пуних 30 година од када су невини настрадали од непријатељског болесног ума. Један од првих монструозних злочина био је у Сијековцу код Брода, а даље су се низали Добровољачка улица, Тузланска колона... А упркос свему што је на тим и другим адресама урађено махом невиним и већ изнемоглим цивилима за злочине нема никакве, или има казне, али пресмијешне.
Управо су ти двоструки аршини на адресама правосудних институција БиХ један од кључних разлога због чега је ова земља не успијева да исплива из тешке и болне прошлости. Јер суде и пресуђују по начелу националности, а не према томе ко је и коме шта урадио.
То је евидентно. То више не могу ни да сакрију, а чини се да више и не покушавају. Уз политику која је доминирала на бошњачкој политичкој сцени и почетком деведесетих година, а која је и данас ту, имају слободу да погазе правне принципе и научено само како би ојачали давно замишљену причу у којој су Срби главни негативци. И којима су намијењене само казне и то оне највеће чак и када су њихови гријеси, ако их је и било, далеко мањи од неких звјерских иживљавања над српским војницима и цивилима која иду на душу Бошњака и Хрвата, те оних који су стали раме уз раме са њима, а онима православне вјероисповијести сјекли главе. Али...
Једина истина у великом броју случајева, а првенствено у онима у којима су Срби жртве, јесте игра на карту времена. Од када је договорен мир и потписан Дејтонски споразум. И када је недуго послије тога почело штампање првих оптужница за ратне злочине.
Рат је рат, али свако ко је починио ратни злочин треба да одговора за то. У томе не смије бити ни изузетака ни заштићених, али оно што се дешавало у судовима у БиХ, али и неким европским јесте јасан доказ да су бројне изречене казне, махом вишедеценијске, посљедице националности.
И то је оно што не да овој земљи, али ни народима у цјелини напријед. Јер нема правде за све жртве, већ само за поједине. Јер нема казне за све који су упрљали руке крвљу, већ само за појединце. Јер је тако записано вјероватно и прије него што је злочин почињен.
Српски народ тражи правду за бројне жртве које су пале као покошене још деведесетих година, као што тражи и даље на хиљаде костију да би их, ипак и након толико година положили на мјеста гдје у миру могу почивати. Нада у боље сутра још постоји, али ожиљци и ране из прошлости изнова, посебно око суморних датума, превише заболе. И због злочина и неправде.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
