Бол не јењава
Због тежње да живи слободно и опстане на својим вјековним огњиштима српски народ је у претходним вијековима претрпио разне тортуре и страдања. Пречесто је био окован болом и тугом јер су немилосрдни непријатељи у многим крајевима овог брдовитог Балкана сравнили све што је српско.
Ријеке крви проливене су још од времена турске окупације, током усташког покоља четрдесетих година прошлог вијека, али и за вријеме посљедњег грађанског рата у БиХ, када су и Бошњаци и Хрвати, вођени жељом да потпуно истријебе Србе с ових простора, многе мајке завили у црно.
Ових дана Република Српска присјећа се страдалих у средњем Подрињу и на Козари, мјестима гдје су десетине хиљада људи свирепо убијене само зато што су Срби. На најсвирепији и најмонструознији начин непријатељ је срезао дјетињство више од 12.000 дјеце на Козари, као и 43 малишана у Подрињу.
Иако према правилу ратовања дјеца никада не смију бити легитимне мете, бројна свједочења показују да су зликовци свјесно ударили на српску нејач.
Догађаји у којима су прерано угашени животи без обзира на проток времена и данас буде бол, тјерају на сузе, али и опомињу да такво нешто више никада не смије да се понови. Нове генерације морају чувати сјећања на страдале претке као подсјетник на шта је све непријатељ спреман. Оно што су били кадри учинити прије стотине година, као и прије осам деценија, исто су спремни поновити и данас, што показују бројни примјери понашања наших “комшија” у чијим главама зло никада не спава.
За историју кажу да је најбоља учитељица живота, али почесто из ње најмање научимо. Кроз вијекове су Срби падали на истим испитима, изнова и изнова вјерујући у миран суживот који је преко ноћи, током крваве српске историје, претваран у пакао у којем су страдали недужни и немоћни.
Да ствар буде гора, непријатељска страна од нас непрестано тражи да заборављамо жртве, оптужујући нас пред међународном заједницом да смо хушкачи нових ратних дешавања јер, ето, сјећањем чачкамо оно што се не дира. Изузетно лицемјерно, за своје, пак, страдале траже да се извињавамо, поклањамо се свим жртвама које нису српске. У својим злокобним намјерама отишли су толико далеко да настоје читав народ прогласити геноцидним.
И све то, а да им никада није пало на памет да изрекну јавну осуду за сва звјерства која су чинили и настављају да чине, над Србима, као предуслов за помирење и суживот у који се куну бошњачки политичари. За то вријеме њихов народ скрнави српска гробља по ФБиХ и непрестано напада и застрашује Србе повратнике како би своју земљу препустили њима.
Крви и сукоба на Балкану било је превише, али то не треба да кажу само Срби, већ сви народи који овдје живе. Само суочавање са истином нас може одвести и бољу и срећнију будућност.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
