Бој се Дана жалости
Још један 11. јул поново је прошао у одвратној атмосфери у јавности, а посебно на друштвеним мрежама. Коментари препуни отворене мржње и увреда у којима су с једне стране бошњачки националисти понављали мантру о “геноцидној творевини”, а с друге српске патриоте негирале да је у Сребреници почињен било какав злочин напросто су преплавили “Фејсбук”, “Твитер” и друге популарне друштвене мреже, као и простор на порталима који служи за коментаре читалаца.
Оно што је проблем је то што, за разлику од ранијих година када се та реторика појача око 11. јула, па утихне до 9. јануара, а у периодима између тих датума влада прилично мирнија атмосфера, ове године је та одвратна реторика само за нијансу појачана, јер су се увредљив говор и поруке пуне нетрпељивости у овој или оној форми одомаћили у јавном животу. Највећу одговорност за то сносе политичари, рачунајући и међународне званичнике, који већ годинама одбијају да прихвате реалност и ствари назову правим именом, а истовремено ону “другу страну” оптужују за то. При томе то највише раде високи бошњачки званичници, који су искључиви у ставу да сви српски политичари треба да буду клонови Чеде Јовановића или Војина Мијатовића. Руку на срце, има и с друге стране разних Војина Павловића који својим активностима омаловажавају страдање Бошњака у Сребреници у јулу 1995. године, али и страдање Срба у цијелом Подрињу годинама прије тога. Зато и једни и други заслужују презир, при чему треба истакнути да и међу најодговорнијим српским политичарима има оних чија реторика се, посебно око 11. јула, приближи реторици Војина Павловића, али то је изнуђени одговор на стална негативна етикетирања Републике Српске од стране политичког Сарајева и на нескривену пристрасност највиших међународних званичника.
Њихов проблем је што на тај начин не показују да су бољи од оних који свакодневно пљују по Србима и Српској, већ да су у најмању руку исти као и они. А да су неупоредиво бољи, показали би да је 11. јул у Републици Српској био проглашен за Дан жалости за жртве злочина у Сребреници и Подрињу. Тиме би запечатили уста свима који су Србима фактурисали одговорност за то што Савјет министара БиХ није у складу са дугогодишњом праксом 11. јул прогласио даном жалости у цијелој БиХ. И вјероватно би их натјерали да покажу колики су лицемјери, јер би у својој слијепој мржњи нашли замјерку и за ту одлуку и приговорили зашто се спомињу и жртве злочина у Подрињу, јер је ријеч о српским жртвама.
Елем, за одлуку о проглашењу 11. јула Даном жалости у Српској требало је мало храбрости и умјесто размишљања о томе шта ће рећи Војини Павловићи, само се присјетити да је 11. јула годишњица смрти великог Меше Селимовића и његових ријечи “бој' се овна, бој' се го*на, а кад ћу живјети”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
