Бијели мантили
Најстручнији млади људи бјеже из БиХ главом без обзира, а најизраженији је одлив медицинара у Њемачку.
И док озбиљне државе траже механизме и труде се свим силама да задрже сваког човјека, посебно из медицинске струке, у земљи контраста и нелогичности званој БиХ потпуно другачија слика. Наиме, Агенција за рад и запошљавање БиХ годинама помаже медицинарима да дођу “пречицом” до посла, прије свега у Њемачкој.
Људи у бијелим мантилима, у великој мјери, већ након завршеног образовања унапријед размишљају у који ће се град преселити. А ко ће нас лијечити, ко ће остати и какви ће то бити кадрови?
Ово су све питања која муче овдашње становништво, а којим се може и мора позабавити искључиво држава да спријечи егзодус. Ако нам оду најбољи доктори, али и доказани стручњаци из осталих бранши, треба да се сви заједнички запитамо колико губимо њиховим одласком.
Право избора је и то гдје људи себе виде у будућности, али исто тако нелогично да је да “зелено свјетло” даје агенција на основу споразума о посредовању у запошљавању медицинских радника са Савезном агенцијом за рад Њемачке.
Отишли су нам возачи, занатлије, посљедњих година, које је колико-толико успорила корона, навала је и за висококвалификованим стручњацима, гдје предњаче медицински радници.
Одлив радне снаге довешће у незавидан положај и здравствени систем Српске, а веће плате и бољи услови рада једно је од ургентних рјешења, како би се радници задржали, а можда неки и вратили. За ове ствари нема чекања, јер се радници у здравству укрцавају у возове који иду само у једном правцу.
У првом реду одлазе због сигурности, бољих плата, али и, као они који су тамо већ отишли, ради будућности. Још није касно да сачувамо медицинаре, јер, сигуран сам да би добар дио њих, уз боље услове, остао овдје да ради и ствара своје породице.
Здравствени систем један је од најважнијих стубова сваког друштва, а ти људи морају имати пристојне услове за живот и објективно плату већу него што је то случај сада.
Такође, за све оне који мисле супротно, морају имати на уму да један љекар студира минимално шест година, за разлику од, рецимо, правника или економисте, који регуларно иде на факултет двије године мање од њих.
О овим стварима, ко год побиједио послије 2. октобра, мора да води рачуна, а останак људи, посебно оних о којима је овдје ријеч, да буде приоритет. Јер, заправо то би била побједа, и то она над одласцима, којих је, нажалост, све више.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
