Бијела куга

Изгубљено је 46.000 становника. Док статистичари нижу цифре, демографи годинама уназад упозоравају да постајемо друштво старих и да ће нас за коју деценију бијела куга прогутати. То потврђује и податак да је број умрлих лани за неколико хиљада лица надмашио број рођених и да је у РС стопа природног прираштаја најнижа од њеног оснивања. Плач беба све тише одјекује, а породилишта су нам празна.

У мањим општинама сваке године у ђачке клупе сједне тек понеки ђак првак, а у многим подручним одјељењима школско звоно је одавно утихнуло. И док су наше баке обрађивале њиве и подизале петоро, шесторо или више дјеце, хранећи их понекад само хљебом и млијеком, јер за више није било, ми у 21. вијеку немамо довољно ни за једно дијете.

То што млади све више одгађају ступање у брак и формирање породице не чуди, јер многи од њих годинама само попуњавају мјеста на бироима за запошљавање, а до стамбеног рјешења још теже долазе. Сваки нови дан са собом носи нови страх и нову неизвјесност. Умјесто дјечјих осмијеха на улицама срећемо старе и изнемогле.

Све ово треба да буде аларм упозорења да свијет нећемо имати коме да оставимо. Питање је колико ће нас бити за деценију, двије, а територија ма колико велика географски била, без становништва је ништа, празан простор.

Надлежни у свим локалним заједницама треба да се запитају шта је свако од њих у својој општини или граду учинио да се роде враћају. О стимулативним мјерама за повећање наталитета расправља се на округлим столовима, а кад треба да се уради нешто конкретно, одговор нам је свима добро познат: Пара нема!

Само ефикасним мјерама као што су накнаде за новорођенчад, већи износи дјечјег и материнског додатка, те разним олакшицама за породице са четворо и више дјеце, статистика ће кренути у позитивном смјеру. До тада можемо само да вјерујемо да нада посљедња умире и да нећемо доћи у ситуацију да бијела куга покоси још један град.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.