Бијег од заната

Ако се дан по јутру познаје, појединим занимањима, углавном онима у којима послодавци већ муку муче са недостатком кадра, лоше се пише. То потврђује чињеница да за неке смјерове уопште није било интересовања или се број пријављених може пребројати на прсте једне руке.

Ни обећане стипендије, обезбијеђена пракса и загарантован посао послије завршетка школовања ове године изгледа нису били довољан мотив за ђаке да упишу смјер за каменоресца, техничара за обраду дрвета или техничара моделара обуће, за чије су се увођење школе и послодавци изборили код надлежних. 

Оно што је сигурно је да на избор занимања ђака највише утичу родитељи који углавном желе да им дјеца носе кравату или бијели мантил, а не радна одијела. Сви се углавном воде паролом да је мајстор човјек прљавих руку, због чега родитељи дјецу углавном савјетују да упишу гимназију, буду савјетници, банкари, економисти, упркос томе што је њих највише на бироима за запошљавање.

Не треба занемарити ни улогу коју имају трендови, јер је дошло такво вријеме да је срамота уписати неки занат, од којег се данас и те како добро живи.

За разлику оних који годинама са факултетском дипломом чекају посао на бироу, добар мајстор који је испекао занат за час посла заради просјечну плату.

Осим родитеља, велику одговорност сносе и надлежни, који би требало да ограниче упис на поједине смјерове, између осталог, у медицинским школама и гимназијама, гдје се из године у годину тражи мјесто више.

Осим тога, основцима кроз разне едукације треба показати да ништа није срамота радити ако нам посао обезбјеђује пун стомак. Тада се можемо надати да ћемо умјесто на бироу и кафићима младе виђати на радним задацима.

Зато су сада на потезу родитељи, јер је остало још јако мало времена да своју дјецу посавјетују да изаберу неко од занимања са којим ће моћи да се запосле и да са својих десет прстију издржавају породице, а не како се најбрже стиже на биро за запошљавање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.