БиХ нема будућност без изворног Дејтона
Дејтонски мировни споразум од великог је значаја за РС и ФБиХ, али и за БиХ која је њиме практично успостављена.
Доношењем декларације од стране Савјета за примјену мира којом су високом представнику дата бонска овлашћења и омогућено наметање закона и других рјешења која нису постојала у Дејтону нагло је почело да долази до растакања споразума. У краћем периоду донесено је 668 одлука високих представника које нису биле у складу са унутрашњом структуром БиХ предвиђеном у Дејтону. То је један од озбиљних проблема и 20 година послије треба да се вратимо Дејтону и да се понашамо онако како је међународним уговором дефинисано.
Није тачно да је Дејтонски споразум само зауставио рат - он је утврдио унутрашњу структуру БиХ, која се састоји од РС и ФБиХ, а арбитражном одлуком из 1999. године и Брчко дистрикта. Међутим, дошло је до поремећаја онога што је писало у Дејтонском споразуму и до наметања закона, који су вјештачки и супротни самом мировном споразуму. Тиме су произведени проблеми у функционисању Дејтонског мировног споразума. То су једни видјели као могућност да заузму став да је он превазиђен, а други да истакну да је неопходно да се вратимо изворном Дејтону.
Наравно, поставља се питање шта би било када бисмо тај споразум ставили ван снаге? Вратили бисмо се тамо гдје смо били прије Дејтона и по међународном праву ту нема никакве дилеме. Дејтону су претходили женевски и њујоршки принципи из 1995, ми смо имали РС већ 1992, док је ФБиХ настала 1994. године. Унијели смо своју државност која је била много већа него што је данас и у територијалном и у сваком другом погледу. Ако ми то изнесемо, а на то имамо право, ако споразум више не важи, онда нема БиХ. Математика је ту врло једноставна.
Ми имамо легитимно право да све оно што је наметано силом, пријетњом и принудом од стране високих представника, супротно самом слову Дејтона, одбацимо. Споразум је обавезујућа норма права, која може да се мијења само вољом оних који су га потписали, а бонска овлашћења су декларације и политички акти и не могу имати значај јер спадају у меко право. РС мора да истраје на томе да се вратимо слову Дејтона. Он нема никакав дух као што су поједини високи представници о томе говорили. РС има пуно право и обавезу да тражи да се БиХ убудуће заснива само на оном што је предвиђено Дејтонским мировним споразумом, а да све оно што је наметнуто одлукама високих представника или незаконито пренесено на ниво институција БиХ буде враћено. Ако се буде захтијевало да се иде у правцу поништења оног што је Дејтон сам по себи произвео, онда РС нема алтернативе него да се врати у стање које је имала прије Дејтонског споразума, односно да изграђује свој суверенитет и територијални интегритет. То значи независност. Јасно је да нема будућности БиХ, ако се не вратимо на Дејтон. Ако се она састоји из РС и ФБиХ и ако из ње изађу РС и ФБиХ, шта је онда БиХ? Не постоји.
Међународној заједници није битан ни "Дејтон један", ни "Дејтон два", јер они гледају своје политичке, економске и друге интересе. Ми треба да истрајавамо на оном што заснивамо на праву, а све канцеларије у којима су странци треба да буду затворене. Ми нисмо против канцеларије представника ЕУ јер у Унију стремимо, али пут према Бриселу нема смисла ако с друге стране имамо високог представника који би умјесто нас да доноси одлуке и законе. Канцеларија високог представника је морала да буде затворена давно, стране судије у Уставном суду БиХ су давно морале да оду, као и странци у Суду и Тужилаштву БиХ. То напросто намећу стандарди из Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ. Што прије оде OHR, то ће бити боље. Да није било високих представника, ми бисмо данас имали много боље политичке, економске и друге односе између РС и ФБиХ и не бисмо расправљали о низу беспредметних питања. Ми смо се практично вратили на период прије Дејтона и одлучујемо о одређеним стварима које загорчавају живот и једнима и другима. Док странци не оду и док се не вратимо слову Дејтона, БиХ нема будућност.*
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
