БиХ - мјесто за отпад

Маријана Миљић Бјеловук
БиХ - мјесто за отпад

Земља која има одличне ресурсе да развија пољопривреду, као што су прије свега плодно тло, али и повољни климатски услови, то не користи. Наравно ријеч је о БиХ. И нису то једина богатства која ова земља не користи. Код нас је све наопако и контра онога што раде друге земље да би се развијале и грабиле напријед.

И због такве политике надлежних, која из дана у дан немилице удара по пољопривредницима, ми данас имамо то што имамо. Односно, немамо ништа своје. Све увозимо, а ништа не шаљемо преко границе. И тако ће се и наставити јер власт не ради ништа да би дигла пољопривреду са кољена на која је пала. 

Доказ за то је и увоз меса у БиХ. Само ове године грађанима БиХ испоручено је скоро 38 тона меса различитих врста чија је вриједност премашила 263 милиона марака. И наравно, јавна је тајна, да оно што добијемо ниједна друга трпеза не прима, него само ова наша. Једноставније речено, ријеч је о некој класи меса коју нити једна друга земља не жели да прихвати за своје грађане, па хајде шаљи у БиХ. Они тамо све примају. У преводу испаде да смо земља контејнер, канта за отпад, пластична кеса за смеће....  

Са друге стране, срамота је и споменути шта смо извезли - јадних 4.000 тона и то углавном пилетине која је коштала свега 18,35 милиона марака. Када се направи пресјек и упореди извоз и увоз онда добијемо да је БиХ увезла 15 пута више меса него што је послала преко границе. И те бројке никада неће поменути надлежни за ресоре пољопривреде, али ни сви остали редом. Од њих те поражавајуће бројке никада нећемо чути. Они говоре како се боре за пољопривреднике, а ова статистика јасно показује каква је њихова борба. У преводу - никаква. Дају ону сићу што морају и то је то. И та сића, по некој устаљеној пракси, односно највећи дио ње, заврши код оних подобних, оних који су блиски овима што ништа не раде, односно раде они за личне интересе и онај најужи круг људи од којих имају користи.  

И од овог сивила би по свему судећи могло бити још горе. Оно боље нико и не очекује, јер како сада ствари стоје ако заживи зелена агенда коју припрема Европска унија, односно да произведе само неколико процената изван властитих производа, оно месо које увозимо тек тада ће бити папрено.

У таквим околностима тек онда ћемо осјетити праве посљедице што властите производње немамо, јер смо је годинама гушили мало-помало и на крају наравно задајемо и онај посљедњи ударац.

И таква небрига надлежних за пољопривреду била је главни окидач зашто данас имамо већину села пустих. Док смо их имали, имали смо и чему да се надамо, односно да ће хране увијек бити. 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана