Безбједност радника

Драгана Орловић

Двадесетогодишњи Добојлија Марко Панић погинуо је прошле седмице на свом радном мјесту, на које је стигао само дан раније. Несрећног младића, који се налазио на вертикалном кофичастом транспортеру који служи за мијешање сточне хране, повукла је спирална мјешалица и откинула му ногу у предјелу карличне кости.

Повреде су биле смртоносне.

Нажалост, то није први случај ове године да је на неком радном мјесту изгубљен живот, већ десети. Десет људских живота за само шест мјесеци је угашено у периоду док су обављали своје радне обавезе и дужности. Десет!

Највише погинулих било је у шумарству и дрвној индустрији, а узрок смрти су, како показују евиденције Републичке управе за инспекцијске послове, најчешће биле непредузете мјере заштите на раду у складу са законом. Теже повријеђених било је 25. Међутим, оно што је још алармантније јесте чињеница да је укупан број повријеђених много већи него што то показују званичне статистике, јер постоје повреде радника на црно које се уопште не евидентирају.

Очигледно је да цијели систем у овој области не функционише како треба и да се закон поштује селективно. Од фирме до фирме. Од послодавца до послодавца.

И тако сваке године.

Када се деси неки несрећан случај као што је овај недавни са младим Добојлијом, јавност се узбурка, крене лавина коментара, огласе се представници радника, надлежне инспекције, и послије пар дана опет мук… Као да се ништа није десило. Крајњи је моменат да се на вријеме крене реаговати у овим случајевима.

Неопходно је да се утврди ко је одговоран што је безбједност радника на појединим радним мјестима на веома лошем нивоу или боље рећи на нули, као и да се испита колико су одговорни они који ту одговорност контролишу.

Поставља се питање и колико је рад свих тих приватних агенција које су овлашћене да израђују акте о процјени ризика под ефикасним надзором. Да ли те агенције раде како треба или као што сумњају у синдикатима, онако како поједине фирме желе. И јесу ли икада кажњене за тај свој (не)рад?

Све су то питања која захтијевају одговоре (и то јавне) и сумње које морају да буду отклоњене. Одговоре који не смију да чекају тамо неко - сутра, јер то "сутра" можда је неком први или други радни дан, који, како смо се увјерили, нажалост може да буде кобан. А тада је већ касно да се поставља питање - ко је одговоран.+++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана