Без посла и без наде

Да је тако показују и подаци о просјечном чекању на запослење по локалним заједницама у Српској, гдје тај број у појединим општинама премашује и десет година.

Таква слика је у Берковићима, гдје у просјеку незапослени на добијање радне књижице чекају десет година и један мјесец. То је само просјек. Што значи да поједини чекају и више.

Очигледно је да су поједине општине, које су некада врвјеле од радничке класе, већ на прагу изумирања. Питање је хоће ли их за неколико деценија и бити, јер њихови становници због немогућности запошљавања одлазе у веће градове, али и са коферима бјеже преко границе. Остају само они стари и немоћни, који немају куда и гдје.

Слична ситуација је и у Крупи на Уни, јер незапослени на бироима у просјеку позив послодаваца чекају девет година и четири мјесеца. У стопу Берковиће и Крупу на Уни прати Језеро, Рудо, Оштра Лука, Кнежево, чији становници врло често и забораве колико година је прошло од када су се пријавили на биро.

Ко има право да средовјечном становнику Берковића или Језера, који је најбоље године протраћио чекајући на посао, каже да не треба да иде из земље и да чека боље сутра које никако да стигне.

Пропала предузећа, приватници који запошљавају раднике на црно, школе без дјеце суморна су слика стварности која је и те како присутна у многим ћошковима РС.

Зато и не чуди што су Бањалука, Бијељина и други градови постали нови домови многобројних Берковићана, Крупљана и становника свих дијелова Српске, коју ту виде шансу да зараде кору хљеба.

Борба за опстанак, коју пред нашим очима воде општине заборављене од свих, тјера да се запитамо - до када ће нам центар свијета бити Бањалука и неколико већих мјеста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.