Бедем одбране
Вирус који је окупирао човјечанство не мирују. Све доказује да дивља и да не мисли тако лако да нестане. Доказ је све више и наших суграђана којима је удах постао највећа мука. И борба.
Српска сваки дан броји по неколико стотина новозаражених. Сваки дан је све мање слободних болничких кревета. Сваки дан неко чека резултате и нада се да, и у случају позитивног налаза, буде све добро, без компликација и да кроз неколико дана слободно, без гриже савјести и бриге, загрли своје најмилије од којих се мора склонити.
Доктори су на бедему одбране пуних осам мјесеци сваки дан упозоравају да се морамо чувати, да морамо сви поштовати постојеће мјере, како би могли и да лијече оне који се боре са “старим” болестима, помажу најмлађима... Јер нико нема право да се прекине нечији живот.
Многи становници Српске и даље не вјерују да је вирус ту и да може да буде опасан. Многи и даље окрећу главу од оних који им скрећу пажњу да морамо да се прилагодимо новој нормалности. Зарад себе и свих око себе.
Многи и даље одбијају да вјерују да Српска није једина у свијету која повлачи потезе и доноси мјере како би сачувала што више живота и радних мјеста до којих смо тешком муком дошли. Многи и даље не могу или не желе да виде да се цијели свијет бори. Мисле само да ми измишљамо топлу воду.
Вирус је ту. Вирус напада. Вирус убија.
Нико не спори да, нажалост, људи и даље умиру због рака, можданог удара, срчаног удара, ових или оних компликација, старости и година, али зар ми треба да будемо ти који ћемо себи дати за право да свјесно, игноришући све око себе, доприносимо да број смртних случајева буде далеко већи?
Зар су ношење маске, појачана лична хигијена, провјетравање просторија и избјегавање већих скупова толико тешке мјере? Нема разлога да буду, ако ћемо, а тако сви указују, таквим одговорним понашањем дати све што је у нашој моћи да заштитимо себе и све око себе. И када је у питању здравље и када је у питању привреда и када је у питању социјална сфера.
Треба нам дисциплина и да на тај начин показаћемо и докажемо колико ми волимо своје бабе и дједове, очеве, мајке, сестре, браћу, синове, кћери, и све са којима дијелимо лијепе успомене и сјећамо се неких срећнијих времена.
Одговорност и дисциплина нам требају да би се поново заједно и на једном мјесту веселили срећним тренуцима и заједно туговали у тешке дане. Како би што прије могли поново да буде слободни, како би нам ђаци без стрепње ишли у школе, дијелили ствари са другарима из школске клупе, како бисмо имали још више радних мјеста и тежили и борили се за веће плате свих јер то заслужујемо, како оне који нас требају не би оставили без инвалиднина и права на туђу његу јер им је то, нажалост, једина “плата”.
Морамо бити одговорни и поштовати мјере јер то је једино што за сада имамо. Само са тим можемо да се боримо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
