Батина није из раја изашла

 Редовно ударање, стискање, гурање, завртање руке, те вриска и дерњава само су неке од метода којима родитељи на овим просторима васпитавају дјецу, под паролом све је то за њихово добро, како би израсли у боље људе.

А да ли заиста израстају у боље људе?

По количини насиља које се дешава на сваком кораку може се закључити да традиционалне васпитне методе баш и не раде посао. Туче у школским двориштима, на улицама, породичним домовима наша су свакодневица. Комшије шакама рјешавају питање међе, љубавници раскид везе убиством. Нажалост, није ријетка појава ни да дјеца, када одрасту, батинама рјешавају несугласице са родитељима, подижу руку на оца и мајку, а било је случајева када су потезали пиштољ и нож.

Сви ти примјери показују колико смо склони насиљу, а разлог је, бар према ријечима стручњака, то што смо од малих ногу учени да су батине начин за рјешавање непослушности и несугласица. Дијете које за несташлуке добија ћушку иза ушију или шамар исту тактику за рјешавање проблема примјењује и у вртићу, школи и касније кад одрасту. Истраживања показују да одрасли који су у дјетињству били изложени физичком и психичком насиљу чешће прибјегавају алкохолизму, конзумирању дрога, депресији и паничном понашању.

У времену поремећених вриједности, када су бахатост и безобразлук у моди, насилно понашање забрињава само ријетке. Проблему у очи настоје погледати омудсмани у БиХ, који траже од надлежних да законским одредбама изричито забране физичко кажњавање дјеце као васпитни метод. Залажу се за тезу да као што је забрањено кажњавање одраслих, на исти начин треба да буде забрањено и кажњавање најмлађих. Иако је Република Српска ту забрану уредила Породичним законом, родитељи и даље посежу за “васпитним шамаром”, забрана је само мртво слово на папиру које у пракси нема примјену.

И док су нам из године у годину уста пуна Европске уније, сваким даном све више показујемо да смо миљама далеко од Европе и тамошњег начина живљења. У европским престоницама социјалне службе и центри за социјални рад реагују чим родитељ повиси тон на дијете на јавном мјесту, па и у властитом дому, ако га комшије пријаве. Код нас су систем и социјална заштита у тим сегментима одавно пали на испиту. 

Дјетету које почини несташлук кроз разговор се може објаснити да је погријешило. Проблем рјешава и одузимање привилегија, категорично “не”, досљедност родитеља, али и похвала. Кажњавањем дјеце шаљемо поруку да је насиље прихватљив метод рјешавања сукоба. Зато је крајње вријеме да се горе поменута изрека преименује у “батина није из раја изашла”. +++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.