Балкански парадокси
БиХ дефинитивно постаје класични примјер парадокс државе, а таквом је праве како иностране дипломате, које се наводно залажу за владавину права и демократију, тако и поједини домаћи политичари који би најрадије на ломачи спалили документ који је донио мир - Дејтонски споразум.
Кренимо редом. Како је могуће да Кристијан Шмит не може прихватити чињеницу да не може глумити високог представника, те да је та фотеља након одласка Валентина Инцка, а због неспровођења адекватне процедуре, остала упражњена? Како не може схватити да је његовим доласком, узурпирањем поменуте фотеље и нелегалним, антидејтонским покушајима да Српској, као ентитету, отме њену имовину, главни кривац и генератор политичке кризе у БиХ?
Како је могуће да амерички амбасадор Мајкл Марфи узме себи за право да крши неке од основних међународних конвенција о понашању дипломата? Газећи по њима он се ставио у улогу и законодавца, али и уставотворца у БиХ. Недавно је узео себи за право да буде и тумач историје проглашавајући Повељу Кулина бана босанском. Како је изгледа свестран, мултипрактик, ставио се и у позицију главног и ексклузивног савјетника Владе ФБиХ, сугеришући јој како би требало да сва јавна предузећа буду приватизована. Ако се којим случајем појави и нека америчка компанија, то би вјероватно било случајно. Можда због тога он и Шмит толико инсистирају на државној имовини, како би једног дана вриједни природни ресурси, а уз малу помоћ оних који су то спремни жртвовати зарад некакве грађанске државе, били стављени на добош. Као у вријеме Аустроугарске! Бењамин Калај је тада имао задатак стварања босанске нације. Данас су све очи упрте у Шмита и Берлин, који никада није крио да не жели јак српски фактор на Балкану. Уосталом, због тога је подстакнуто прво разбијање Југославије, а онда и отимање Косова.
У овом прављењу парадокс државе помажу им и домаћи политичари попут Дениса Бећировића и Жељка Комшића. Ту је и министар одбране Зукан Хелез. Све тројица прижељкују међународни интервеционизам. Сматрају да би уз помоћ њега могли доћи до грађанске државе, али у којој би живјели грађани Босанци. Поменути Хелез је у посљедње вријеме најактивнији на том плану, сматрајући да би уласком БиХ у НАТО то могло бити и остварено. Зато је он на себе “преузео” и вођење спољне политике, отворено деградирајући надлежности Предсједништва БиХ. И онда сви они углас, оркестрирано, говоре како Српска, која се противи свему томе, наводно крши Дејтонски споразум. И то је можда и највећи парадокс. Они који све отвореније газе по њему за опструкцију криве страну која се залаже за његову досљедну примјену. И то је један сценарио који се може видјети не само у БиХ већ и на Косову када је у питању Бриселски споразум. Па ко је онда луд, а ко нормалан?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
