Авиони и таблоиди
Почиње нокаут фаза Европског првенства у фудбалу, а елиминационе утакмице неће играти ни Србија (очекивано), нити Хрватска (изненађујуће), док ће за лоптом још неко вријеме трчати Грузини, Аустријанци, Словаци, Румуни и још неке “велесиле”.
Свакако потресан епилог групне фазе за фудбалске нације са Балкана, а када овом двојцу додамо и Албанију, једино по чему ће сви остати упамћени са спектакуларног турнира у Њемачкој биће галама са трибина.
Кад су Срби у питању није могло без скандала, можда не у оној мјери као у Катару када су у све уплетене супруге и дјевојке, али свакако није безазлено ни оно што је причао Душан Тадић, а ни наводи да су играчи састав за посљедњи меч са Данцима сазнали са интернета.
Ту је потребно придодати и селекторово категорично одбијање да резултат у Њемачкој означи као дебакл и правдање пред новинарима рјечником који више приличи каквом политичком функционеру, него спортском раднику.
Највећи “скандал” откривен је тек након завршетка посљедњег меча. Испоставило се да је репрезентација у Њемачку отпутовала у авиону “хрватских регистарских ознака”.
Виспрени оперативци из савеза нису, наиме, могли да обезбиједе никакав други чартер лет за репрезентативце него онај под хрватским “стијегом” и са хрватском посадом, што се сазнало одмах прије полијетања, али се чувало у строгој тајности, да не би била нарушена атмосфера у екипи.
Када је екипа испала, онда је атмосфера могла да буде нарушена, али не због тога што је то засметало играчима или што је таква пракса необична сама по себи, него искључиво зато што је та ситуација жестоко погодила предсједника Србије, који је искористио прилику да испрати национални тим, а онда био принуђен да уђе у хрватски авион.
Медији у Србији мајстори су провлачења кроз блато сваког појединца или организације која искаче из владајућег наратива па је оно што се дешава Пиксију и оперативцима Фудбалског савеза Србије само један од класичних примјера њиховог “модус операндија”.
Писале су колеге ових дана и питале се шта би све било изречено Ивици Осиму 1990. у Италији да су тада постојале друштвене мреже. Послије пораза од Њемачке у уводном мечу вјероватно и много горе ствари. У наставку турнира на којем је Југославија стигла до четвртфинала би га исти ти пљувачи дизали у небеса.
Тада није било ни мрежа, а ни таблоида. Тек дневна штампа и два телевизијска канала.
На срећу па је популарног Швабу мање бољела глава.
А нажалост, јер да су постојале, можда не би ни заратили.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
