Апатија друштва
Ријеч апатија описује стање безвољности, равнодушности, неосјетљивости и губитка афекта. У медицини се карактерише као болест, за пацијента врло неугодно стање код којег вањски догађаји не побуђују никакво субјективно доживљавање.
Значење овог појма врло сликовито описује и стање у које је запало друштво у Републици Српској, јер је код нас безвољност видљива на сваком кораку, у свим сферама.
Од породичних односа, професионалног ангажмана до политичких процеса, свуда је присутна равнодушност према свему што носи примат општег интереса.
Данашњи човјек води се искључиво својим потребама без обзира на значај посла који обавља, не марећи да ли ће они који зависе од његовог рада убирати бенефите или трпјети посљедице. На сцени је потпуно одсуство жеље и страсти за промјенама.
Склањање по страни и суздржавање од сваког суда за кључна питања постало је правило, баш као и млаћење празне сламе онда када не би требало трошити ријечи.
Радници и ђаци гледају како да преживе од понедјељка до петка, млади од викенда до викенда, а политичари од једног до другог изборног циклуса. Све између је празан, црно-бијели простор који мало ко жели и покушава претворити у спектар изведених боја.
То се и те како види на примјеру образовања, за које се већ годинама прича да је у кризи. Просвјетни радници у Српској претходних дана и седмица жале се на изгубљени ауторитет, тражећи од надлежних да професији врати дигнитет. И нема у томе ништа спорно, али се неизбјежно намеће питање зашто и како су учитељи, наставници и професори дозволили да изгубе тај ауторитет и колика је њихова одговорност за стање у које су запали.
Због чега гледају кроз прсте дјеци својих рођака и пријатеља иако им знање није ни за јединицу, зашто су потпали под утицај директора образовних установа који имају страначку картицу, зашто под притиском бахате дјеце и родитеља одустају од критеријума професије или зашто нису стали у одбрану колега који су трпјели наведене притиске.... оваква питања се могу низати у недоглед, а одговор на свако од њих је исто. Погнули су главу и склонили се у страну да би сачували положај, да не би замјерећи се неком угрозили себе.
У каквог ће се човјека претворити ученик непримјерног владања којем се омогућава да прође процес школовања, иако нема ни знања ни васпитања мало којег просвјетног радника данас истински занима. Наставници јавно признају да не могу избацити проблематичне ученике из школе упркос томе што креирају проблеме свима, од предавача до осталих ђака.
Из те њихове немоћи, равнодушности, безвољности, која је очита и у другим професијама, јер је просвјета у овим редовима због актуелних дешавања послужила само као примјер, рађају се нефункционалне заједнице, тром систем без механизма, идеје, воље и знања да се одупре лошим утицајима и болестима друштва.
Докле год струка бира да шапуће умјесто да урла и виче тако ће и остати. Бука оних који знају мора надјачати незналице, то је једини пут ка позитивним промјенама, али упорна апатичност и ту подмеће ногу.
Влада РС измјеном закона укида дио накнада које наплаћују финансијске институције
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
