Антиспомен-обиљежје
Изјава писца Добрице Ћосића поводом промоције његове књиге “Босански рат” гдје каже да свијет ратне злочине почињене у БиХ мјери различитим вагама и тиме подржава неправде директно супротстављене миру, тек што је изговорена добила је своју потврду, доказ, постварење на терену. А гдје друго, него у самом Сарајеву.
Сарајевске власти, иако породицама масакрираних у Добровољачкој не дају ни цвијеће да положе на мјесто страдања, имају намјеру да на Скендерији поставе “спомен-обиљежје” које би, послије обустављања истраге против одговорних за злочин тог 2. и 3. маја у Добровољачкој улици, наставило да вријеђа жртве и негира почињени ратни злочин.
На плочи тог квазиспоменика планирано је да пише да је “3. маја 1992. дошло до оружаног сукоба у легалној акцији која је имала циљ ослобађање незаконито заточеног предсједника Предсједништва РБиХ Алије Изетбеговића од војске Југославије”, и да је “том приликом погинуло седам припадника непријатељске војске, а 210 их је заробљено”.
“У том фундаменталистичком манихејству помирења нема, јер се улога жртве награђује и уважава у америчким и европским парламентима и обожује у исламским џамијама. За босанске ратне злочине велике силе немају исту вагу, а то овековечује неправде, најтрајнија зла мира”, ипак је потребно у овом тренутку и на овом мјесту цитирати Ћосића.
Злочине почињене над припадницима ЈНА у Сарајеву 2. маја, као и 3. маја у Добровољачкој улици, наредиле су цивилна и војна власт тадашње РБиХ, за то постоје докази.
Зато, чак и кад ти злочини буду процесуирани, а наредбодавци и извршиоци кажњени, а биће сигурно без обзира на то што то није урађено у протеклих 20 година, ни тада не треба очекивати да би се та истина нашла на спомен-плочи чије би постављање иницирале сарајевске власти.
Зато, јасно, организације породица ратних страдалника из Републике Српске никада не треба да одустану од постављања спомен-обиљежја на коме ће, заиста, бити исписана истина о тим догађајима који су парадигма “сарајевског духа”, стварна слика Андрићеве Босне пуне мржње, крви, лажи и превара.
У супротном промотори познатог сарајевског духа наставили би на јединствен и себи својствен начин да се вјечно шегаче са прекланим српским мученицима, жртвама најпознатијих сарајевских бранилаца. Јер улогу жртве може, као и до сада, да има само једна страна.
То је крајњи циљ сарајевског политичког миљеа, иако уз такве намјере нема ни истине, ни мира, ни суживота.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
