Амнестија џелата

 Проток времена је проблем који мучи све, од жртава које чекају правду, до џелата који би да је избјегну и истражилаца који се боре да прикупе доказе да злочин не застари. Истрага ратних злочина је веома сложена и компликована, а вријеме често брише доказе и свједоке па доказивање ових злодјела и процесуирање осумњичених често је Сизифов посао. Родбина невино страдалих с правом се пита да ли је морало бити тако, да ли су надлежни могли да учине више да вријеме не избрише трагове злодјела, а кључни свједоци буду испитани прије него напусте овај свијет.

Тужилац за ратне злочине бањалучког Окружног тужилаштва Игор Цимеша каже да се тежина доказивања ратних злочина огледа у томе што се истраге спроводе са одређене временске дистанце од 25 година па и више. Наглашава да с протеком времена кључни свједоци умиру, а материјалних доказа ратних злочина има врло мало. Према његовом искуству у највећем броју кривичних предмета при покретању истраге у спису се налази само кривична пријава против непознатог извршиоца или извршилаца и неколико службених забиљешки и то је све. Материјални докази, који би једини сигурно џелате одвели тамо гдје им је мјесто, иза решетака углавном или нису прикупљени, а ако и јесу онда нису сачувани. Као уље на ватру која гута трагове патње и бола убијених у ратном вихору је и чињеница да свједоци нису баш мотивисани да говоре.

Све чешће, поготово жртве сексуалног насиља, не желе да се баве тим и да пролазе поново кроз пакао прошлости. Но њима није ни замјерити, јер присјећати се голготе коју су прошли и поново све проживјети није нимало лако, а многи од њих психички то сигурно не би преживјели. Међутим, оправдања нема за оне који су допустили да истрага траје деценијама, још мање за селективну правду, гдје се жртве вреднују према нацији и вјери, а не према објективним страхотама. Да је правда у БиХ селективна говори и податак да су многи ратни злочини, нарочито они почињени над Србима, и данас остали некажњени. Предмет гранатирања Српца из Хрватске, који је још 2005. године формиран и прослијеђен Тужилаштву БиХ, у њиховим ладицама чамио је пуних 15 година. Српске жртве Подриња, њих више од 3.500, чекају да џелате стигне кривица, а окончања истраге нема ни на видику. Три деценије нема задовољења правде за 88 српских цивила и бораца чија су тијела ексхумирана из масовне гробнице откривене након ослобађања општине Брод. Нико још није одговарао ни за смрт 181 борца и цивила који су звјерски убијени у Мркоњић Граду.

Велики романописац Паоло Коељо каже да су два најтежа теста на духовном путу стрпљење да сачекамо прави тренутак и храброст да не будемо разочарани оним на шта наилазимо. Ове тестове са овако селективном правдом у БиХ уопште није могуће положити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.