Америчка дресура
Све чешће санкције које САД уводе широм свијета могу се посматрати као савршено оружје модерног хибридног рата - јефтино, ефектно и, наравно, усмјерено према онима који не играју по правилима Вашингтона.
Међутим, иако су усмјерене ка политичким елитама и онима који, како каже свјетски полицајац у заласку своје каријере, крше правила и обесправљују друге, санкције постижу супротан ефекат и погађају најугроженије. То се показало и у Републици Српској, гдје су бројни радници разних предузећа ни криви ни дужни остали “на леду” и без плата и могућности да их добију због санкција које су “гађале неке друге”.
Стихови култне пјесме “Рибље чорбе”: “Правила, правила да би ме удавила или кичму савила и скроз ошашавила” најбоље осликавају како ове “глупе” мјере служе само као средство притиска, да дресирају “непослушне” државе и нације. Стварност и пракса показују да оштрица санкција не погађа своје мете, већ економски гуши читаве нације и њихову цијену плаћају обични људи, умјесто они којима су намијењене.
Санкције најјаче погађају обичан народ, док богатији и моћнији слојеви, они на које су санкције првобитно усмјерене, успијевају да се снађу захваљујући својим ресурсима. Најсмјешније или можда најтрагичније је што управо ти исти људи, које санкције гурају у дубље сиромаштво, не смију или чак и не желе да се побуне против оних на које је стављена мета санкција и због чијег су дјеловања, да ли лошег или чак доброг, принуђени да сносе терет кризе. Према анализи листа “Вашингтон пост”, санкције су постале најјефтиније оружје у арсеналу америчке спољне политике. Према анализи тог листа чак 60 одсто оних којима су уведене санкције су сиромашни.
Доктор политичких наука Стеван Гајић каже да америчке санкције представљају неконвенционално оружје за дресуру држава и режима да би прихватили колонијални положај. Он сматра да Америка никада неће одустати од овог алата, а нама остаје да се надамо да ће се коначно наћи неко ко ће стати на пут каубојима и бар мало врати правду или равнотежу снага у овај нови врли свијет. Иако коришћење санкција некима ствара илузију контроле без употребе силе и дисциплиновање оних који обесправљују друге, њихове посљедице су најразорније за сиромашне, док елите остају често и неокрњене. Санкције углавном не остварују и политичку намјену њихових протагониста, јер народ чије вође су гађане, због егзистенцијалне борбе, ријетко кад може и смије да се побуни и свргне оне због којих сносе терет санкција. Тако тај “јефтини” елемент спољне политике свјетског полицајца постаје само инструмент који продубљује сиромаштво, али не и политичке промјене.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
