Активне смрти

Волио бих да је Антонија живјела још. Још коју поруку, још који дан, још који сат. Борила се добро, боље није могла. Боље не бих ни ја знао, иако сам више него двапут старији, тежи, јачи. Уђе смрт других у нечији живот као ратна стријела, ишчупати се више не може, само изгурати на другу страну и иза ње оставити покидано месо и живот нас преживјелих који никад неће бити као прије. И не треба бити, није поштено да неко добар, лијеп и млад умре, а да ми стари и ружни, израњављени и отучени, настављамо даље водити наше смијешне битке од којих не зависи колико ћемо живјети. Не зависи ни колико ће други живјети. На крају ћемо бити спремни дати цркве, џамије, мостове, ријеке и планине, за нечији дан живота, за сат, за тренутак у којем бисмо оном ко је отишао рекли још нешто. Није важно шта, само нешто. Умрла је од рака, од болести коју не волимо тако називати. Зовемо је, ту болест, страшну до неименовања, "оно најгоре". Пар мјесеци од открића те болести, брзо, пребрзо је умрла. Не живимо и не умиремо себи. Умрла је многима који су живјели и молили се да оздрави, и мени. Умрла је тако јако да сам плакао. Заправо сам скоро био заборавио како се плаче. Гротескно је кад неко као ја плаче. Сузе се слијевају низ браду, рамена се трзају, никакав глас не излази. Као кад човјека муче, а он неће да врисне. Ни заплакати као човјек, од толике смрти, не знам више.

Невесела суботња страница

Знам, нисам ја ту суботом да вам пишем о својим мртвима. Не живим од њих као неки. Некад живим за њих и мислим као они, али то је тек једна од крхотина оне стријеле која остави покидано месо па не да човјеку да буде какав је био. Вратићу се ја нашој смијешној свакодневици и борби да прехранимо себе и своје, да платимо рачуне и болнице које нам продужавају отроване животе. Само сам, ето, данас, такав никакав. Па ми све што је мање коначно и неопозиво, све мање од смрти, некако дјетињасто. У рату сам се свога умирања и туђе смрти нагледао толико да сам мислио да је смрт тек догађај. Тако је, ваљда, док некога не заволиш па ти тај неко умре. Нисам само хтио да вас растужим, само сам хтио нагласити шта је важно. Живот је важан. Здравље је важно. Све ово чиме су нас засули Американци својим пројектилима, долази нам у крв, у вене и кости, у нашу дјецу и старе. Карцинома је вишеструко више него прије рата. "Мекдоналдс", ма колико значио напредак, не лијечи то. Ни "кока- кола" ни "пепси" немају терапеутско дјеловање. То смо, ваљда, добили као ратну репарацију, шта ли. Смрт кружи ваздухом, влакнима биљака које једемо, чучи у месу животиња, начекана смрт бира оне за којима ћемо најжешће плакати. Осиромашени уранијум за осиромашене, "кока-кола" и хамбургер за наивне и црвено-бијелог шаренила жељне. За оне који не желе знати, остаје чуђење и пуне болнице - чекаонице за одлазак из америчке интересне зоне равно тамо гдје се више не чека.

Златко у топлом и изолованом окружењу

Један од оних који је најдубље ушао у америчке анале, толико дубоко да га се из те дубине само за пертле може извући, лидер је босанског СДП-а, Златко Лагумџија. Нимало осиромашен у рату, напротив, пуно богатији од обогаћеног уранијума, чврсто се укотвио у америчком дебелом цријеву. Из те сигурности и топлине, уз свесрдну англосаксонску подршку, од озрачених болесника је покушао од нас направити озарене будале. Да, оптужујем јавно, спреман да одем у затвор, у Гвантанамо ако треба, за све ове болести у Далмацији, Херцеговини, Србији, Босни, Косову, Загребу, Винковцима, Требињу, свуда. Отровати животе да би кошуљице муниције биле тврђе, амерички је, свјетски, глобално. Пожељно. Доказ су толики који би радо у топлину и сигурност америчког дебелог цријева званог NATO. Уранијум кружи обалама, шумом, кроз организме људи, птица и ходајућег и гмижућег живог свијета, креће се прашином, јури за камионима и лежи на пијачним тезгама. Никад нећемо знати јесмо ли купили смрт, радијација је тако ниска да је Гајгеров бројач не може ни регистровати. Али, чврсто је упакована у зрнце прашине укотвљено у лист, у молекуле и атоме, забодено попут Турске у NATO. Носи поруку, ако не мени и вама, онда, можда, нашој дјеци и унуцима. Успут, кад сте задњи пут провјерили свој кућни Гајгеров бројач? Кажу да су амерички најбољи. По јединственој цијени од 49,95 долара. Све за здравље, здравље ни за шта. Осим, можда, за Америку и "Мекдоналдс".

Каменице за Клинтонове

Ко је без гријеха, нека баци први камен, рече Он. Нисам без гријеха, али бих радо бацио камен на Била Клинтона, америчког предсједника који је питао Алију Изетбеговића, тада босанског предсједника, хоће ли дати 5.000 својих сународњака за NATO ударе. Алија питао своје генерале, осим српских и хрватских у бошњачкој војсци (види на Интернету под "Сребреница - издани град"), хоће ли, па кад је чуо да ови то неће, он рекао Клинтону да, наравно да хоће. Америчко "распашој" је испунило више циљева. Босна, ово озрачено чудо од државе чији се дефекти и ефекти радно, активно и радиоактивно осјете посебно у Херцеговини, Далмацији и Црној Гори, добило је слабашни живот. Кошуљице муниције са осиромашеним уранијумом су добиле потврду своје тврдоће. А ми смо у миру добили смрт, осиромашену смрт да нам спава у земљи и обитава у замрзивачима. Да нам чека дјецу и унуке. Клинтон ми је, дакле, ван дохвата камена. Не могу, нажалост, добацити до Америке, ни до бијелог англиканског Клинтона ни до његове депигментоване жене. Не бих ја чинио њима исто што они нама, не бих им безбједно узгојену храну замијенио купусом с Косова, али бих их, 'ладно, гађао каквом каменчугом, као онај Арапин Џорџа Буша. Заправо, Арапин је Буша гађао ципелом, што му у арапском свијету дође још и горе. Руку на срце, некако су ми се и ти Арапи омилили тих дана. Буш је, баш као прави нижи животни облик, пуно прије сигнала из мозга, спустио главу и труп иза стола. Сва је срећа па за такве ствари америчким предсједницима не треба мозак, авиони би их по аеродрома газили да није тако.

Америчко пуле

Из мисли ми замало утече, да га Бог одможе, амерички пулен, Златко СДП Лагумџија. Сјајно говорење примитивног амриканског језика без падежа и родова, прилагодљивост америчким жељама и глобалним стремљењима, спремност да жртвује дио свог и све друге народе у БиХ за политичке интересе, јак а скривен бошњачки национализам, потпуно игнорисање историја народа Балкана, све је то учинило Златка Лагумџију идеалним загађивачем мозгова. Ипак, у људској природи је да чува најважније органе, тако су мозгови народа у БиХ остали углавном ненагризени. Нису људи у БиХ, ипак, замијенили своје приоритете америчким. Не пије им се, без љуте невоље, кафа у Паризу и Мадриду. Више, још увијек, да их Бог поможе, воле дјецу правити. Не брига их за Златка и његов национализам, кад већ имају свој. Сад кад су сви, укључујући и Златка самог, добрано схватили да је Златко постао неугодан гост америчког дебелог цријева, ситуација у БиХ, на путу према европеизацији и глобализацији, дакле американизацији, никад није била гора. Незапослених више него запослених, запослених више него осредње плаћених, слабо плаћених десетоструко више него добро плаћених - оних који раде а не раде, по општинама, кантонима, ентитетима и осталим државно-политичким екстремитетима. Нема посла, нема пара, нема перспективе, баш као што нема ни тог фамозног "сеоског туризма", нема босанске нације, нема чак ни мира за живе и мртве. Само унесрећено тло натопљено крвљу и честицама осироћеног уранијума.

Чекаоница у Падови

Авиони често лете са Балкана за Падову. Медицински. Тамо се покушавају санирати посљедице. Не знам јесу ли са њиховог аеродрома полијетали амерички бомбардери. Не вјерујем ни да су пилоти били упознати са количином осиромашене смрти коју носе у својим оружјима. Са мном је, у Сарајеву, док сам се лијечио од вишеструких ломова, било Италијана који су служили у косовском KFOR-у. Имали су унутрашња крварења којима врли њемачки доктори нису знали, или нису хтјели именовати узрок. Радили су, барем на кратко, тамо гдје су пале те "безопасне" америчке бомбе. И на самрти би грозоморно ружним њемачким медицинским сестрама на још ружнијем енглеском, добацивали комплименте, покој им душама дјечачким. Била је и једна лијепа, са пољским презименом. Некад би сјела до мене онако поломљеног, на кревет, а они би ме клели и псовали ми домородачку матер. Она ми је рекла да су сви ти хеморалгични, били барем дан на Косову. Рекла ми је да се прашина шири Балканом и да не једем, кад изиђем, ништа што није увезено. Рекла ми је да радијације у стајаћем ваздуху нема, али да је приликом бомбардовања, пуно тога ушло у воду и тло. Риба је опасна, биље је опасно, животиње су опасне, вјетар је опасан, киша, све, све је опасно. Тад сам мислио да ме хоће препасти, али сам касније схватио да је била у праву. Темпирана бомба коју није створио војник већ, вјероватно, какав преплаћени мали жгољавац са великом диоптријом; убија у откосима. Без суђења убицама, чак и без оптужнице, убија. У Багдаду као и у Далмацији, не гледајући на вјеру и нацију, не брига је је ли ми драго чељаде италијанско, далматинско, херцеговачко или босанско. Јер, и те Италијане сам заволио, покој им души неодраслој.

Путна тегла пуна уранијума

Антоније више нема и ово што пишем је неће вратити. Није сасвим добро знати ово о нашем а свјетском уранијуму. Некад човјек оболи од страха од болести и умре од страха од смрти, баш као од радијације придошле са америчком муницијом. Не вјерујем да Бог влада Америком. Тамо је Бог један други, подложан је инфлацији и жељан туђе крви и нафте. Долар се зове. Долар не види разлику између 5, 50, 5.000 или 500 хиљада живота, види само мијењајуће цифре на таблама Волстрита. Зашто би тог америчког Бога било брига за Антонијину смрт или за то што ја не знам плакати? Такви су папирни богови, ни њих ни њихове вјернике није брига за туђу смрт и невољу. Ту вриједиш онолико колико имаш. Успут, концентрациони логори су амерички патент. Испробано први пут у америчком грађанском рату, од истребљења, преко силовања и нечовјечног мучења, све је било ту. Можда би то и била земља вриједна поштовања, да није тако настала. Можда би и БиХ била земља, да није настала злоупотребом демократије и прегласавањем народа. Ко зна. Можда нам ни тај уранијум не би послали да није тако осиромашен. Можда би Антонија била жива да Америком влада неки други бог. Можда сам и ја полудио од смрти, па не схватам да ништа америчко и свјетско не смије бити лоше, да се у напредном свијету тај уранијум маже на интегрални хљеб, носи се у теглама, као попутнина за бољу будућност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.