А гдје су сада врата?
“Ако ти се не свиђа, знаш гдје су врата?” или ипак “Ако нећеш ти, има ко хоће”, те двије реченице, не тако давно, само прије коју годину, свакодневно су се могле чути у већини домаћих нам предузећа, односно свуда гдје је било радника и гдје се производило, продавало, куповало, нудиле услуге...
Радници када би их чули од надређених обично би се покуњили, остали без ријечи или ипак себи нешто тихо прозборили у браду, да их којим случајем не чује шеф. Јер ако чује, могли би и остати без посла. Иако су тражили само поштовање основних радничких права.
Копали су и радили прековремено, тражили и другог послодавца, али и када би тамо отишли, ситуација је била обично иста као и код претходног газде. Поменуте двије реченице у којима су кључне ријечи “врата” и “има ко хоће” биле су свакодневно коришћене према радницима, ако би којим случајем само тихо и бојажљиво упитали хоће ли им плата бити бар нешто повећана или се позвали на поштовање законом загарантованих права.
У таквој ситуацији није им ни преостало ништа друго него да раде и трпе самовољу надређених. Чекали су боље вријеме. Али ничија није до зоре горјела, па неће ни бахатих газда. Тињала је годинама и коначно се угасила.
Обрну се ситуација. Неки би рекли, преко ноћи. Али није. Горјела је годинама. Многе газде су се у међувремену, вјероватно, сјетиле и оне народне изреке: “Боље се за језик угристи, него рећи нешто за шта ћеш се касније кајати”.
И то су, вјероватно, прозборили себи у браду, као и они радници које су питали знају ли гдје су врата и говорили: “Има ко хоће”. Јер није њихово да се извињавају, они су газде, непогрешиви, бахати и могу да израбљују радника. Томе је, коначно дошао крај. Нема радника за израбљивање и убирање екстрапрофита.
Могу и да се извињавају, али их неће вратити. Отишли су. Неки на боље плаћеније послове на домаћем тржишту. Неки у иностранство. Натјерани су из своје земље, јер нису били плаћени, нису могли зарадити за пристојан живот. Сада и да им понуде дупло, па и троструко, већу плату, радницима не пада на памет да се враћају управо због бахаћења и непоштовања.
У међувремену док се двоуме да ли да питају раднике које су отјерали ниским платама да се врате, домаћи послодавци посежу за увозом стране радне снаге. Стручњаци кажу привремено рјешење.
Привремено је, наравно, јер и страним радницима неће требати године да виде гдје су и код кога дошли да раде. Јер, нема сумње да ће и они, као и домаћи радници, тражити већу плату и поштовање основних, законом загарантованих радничких права. Ако хоће радника, газде ће морати да дају зарађену плату и поштују радничка права, јер је вријеме израбљивања прошлост. Ако неће, нека ставе катанац у браву, јер знају гдје су врата.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
