Жута минута и повика на Додика

Не знам јесте ли примијетили да не критикујем Милорада Додика. Ако нисте, други јесу. А, право да вам кажем, паметан каквог ме мајка родила, примијетио сам и ја. Примијетио сам још нешто, да скоро сви медији овдје код мене критикују Милорада Додика, дегутантно, оптужују, а не могу доказати и "ишћерати" на суд, неријетко му пожеле болну и спору смрт, без икаквих посљедица по новине, портал, брошуру, блог... Примијетио сам да то ради и добар дио новина у ентитету у којем је он на власти, у Републици Српској. Читаве каријере, почевши од каријере уредника на ФТВ-у, Бакира Хаџиомеровића; па до новинара Дамира Калетовића, Авде Авдића, Слободана Васковића и његове супруге (види недавно под "Додик отјерао новинарку, срам га и стид било..."), сви су се они "очоплили", поткожили, омастили и надуванили на рачун Милорада Додика. Многи су дошли на власт на рачун бацања дрвља и камења на Милорада Додика. Некад он и мене насекира. Напуни екран оним својим леђима и главом, па не видим згодне новинарке, само им глас чујем. Чујем свако мало како даје подршку Златку Лагумџији, шефу сарајевских национал- социјалдемократа, па ме смијех ухвати, само замишљам како Злаја зове Милорада Додика и каже "Миле, Алах ти добру срећу дао, немој ме више подржават', ионако на сљедећим изборима ни она ми жена у мене неће за ме гласат'". Од смијеха човјека, баш као и од животне муке, некад и стомак заболи. А и некако ми дегутантно да га и ја нападнем. Читава федерација и дио Републике Српске, рачунајући све незапослене новинаре, стално му висе на каишу и вире преко рамена, не би ли се "очоплили", осолили и надуванили из сарајевске "чекмеџе", а преко његових, Милетових плећа. И још ја да му се накачим, са својих 110 кила. Пао би човјек, макар му с друге стране висили Хаџиомеровић, Васковић са супругом, Авдић и још понеки новинар са федералне, из Блина, са ОБН-а, из 90 одсто медија у БиХ. Осим тога, код мене је на власти Златко Лагумџија, па ми је њега некако неисплативије "прати" и развлачити. Први чуперак СДП-а је, ако ми већ није исплатива, онда ми масу занимљива тема. Код њега су моје паре, он је први рекет федерације, он је тај коме Миле честита на мудрости и прагматичности. А њега, Злају, сви воле, од Америке, преко Сарајева, Међународне заједнице, Брисела, Ден Хага, нена са Башчаршије и професора Миодрага Живановића, све до Цеце Ценић, јер је Златкооглу тај који ће довести у нашу авлију суживот и демократију. Миле Додик је тај који је, на опште чуђење Брисела и Сарајева, изјавио да се Срби не требају стидјети своје борбе, свог ентитета, своје историје и својих великана. Хајде, да се не лажемо, не наскачем се на њега јер се углавном слажем с њим. Истина, никад нисам с њим причао, не знам какав је чова, али је овом несрећном српском народу у БиХ вратио мало углавном незаслуженог достојанства, показао им да је та "толеранција" проријеђених сарајевских Срба (по националности Босанаца) у ствари подржавање већинског национализма, бошњачког. И за мање поштујем. Могу га волит' или не волит', али тако је. Упознао сам му, додуше, једну савјетницу. фино створење. Додуше, воли савјетовати, али то јој је посао. Не, није мене сјетовала, већ неког паметнијег од мене, али то нам сад није тема ни идеја.

Мартин у СНСД, Мартин из СНСД-а

Био сам ја члан СНСД-а. И дао оставку на чланство и одбио понуђену функцију. На одласку сам рекао како не би било лоше пренијети Милету Додику како осим тих прегласаних Хрвата, овдје у Мостару живе и неки десетковани, самљевени, сатрани Срби. И то овдје гдје је настајала српска култура и духовност, у Херцеговини, земљи српских пјесника, писаца, историчара, математичара, физичара, оскароваца и нобеловаца, овдје гдје и послије неколико геноцида над Србима, да их Бог поможе, Срби нису ни нестали ни изумрли. Нећу душу гријешити, помогао је око конзулата Србије у Мостару, добићемо и канцеларију за односе са РС. Све скромно и мало, али у пуном капацитету и са пуним овлашћењима. И паре дао за пјевачке Гусле. Није баш да није ништа. Да, могло би и више, али како кажу, можда је и до мене. Нама Србима никад доста. Није "модерно" само накачити се на Милорада Додика. Исплати се "скачити се" и владике Григорија. Али, не могу и немам зашто. Осим што ме некад побиједи у игри тавле. И ту нисмо равноправни. Кад играмо а он побиједи, он побиједи једног обичног писца. А ја кад побиједим, побиједим владику захумско-херцеговачког и приморског, господина Григорија. Осим тога, дошао је из удобности Требиња у Мостар, оставио Тврдош и матер, да свој мостарски двор уступи српским институцијама, да живи у једнособном поткровљу крај старе цркве и бије са мном битку коју сам до тада водио сам, битку за достојанство Срба и других донедавно непитаних и политички невидљивих људи у Мостару и Херцеговини. Сад да га нападнем зато што је то у тренду? Што је "европски", "секуларно", "напредно"? Зашто? Због кокаинских подочњака Чеде Јовановића - Прашка? За "суживот", "толеранцију", "мултикултуру" бошњачког генерала Јована Дивјака или "истину" Бакира Хаџиомеровића? Па, ти псеудољевичари би ми требали дати стоструко јаче аргументе од тих који се аргументима ни са мозгом умоченим у Чедин прашак не би могли аргументима назвати.

Беспамети

Иначе, у ишчашеном појмовнику новинарства, "тренд" је напасти онога на власти. Јер, по стриповској дефиницији, то "интелектуалац" треба учинити да би показао како је "слободан" и "објективан". Модерно је, рецимо, казати како су у парламенту усвојили само пет одсто предложених закона, како су обавили само пет одсто посла. Побогу, као да се закони скидају са монтажне траке, као какви шарафи. Падне ли икоме у том Центру цивилних иницијатива (популарни ЦЦИ) на памет да су ти предложени закони накарадни и да задиру у нечија права и слободе, да некоме одузимају мир и достојанство? Као онај приједлог да се масакр у Сребреници прогласи геноцидом до те мјере да се о томе као о класичном ратном злочину не смије ни говорити? Да се та убиства мјере са милион и по побијених Јермена, шест милиона Јевреја, тридесет милиона Индијаца, десетине милиона побијених Африканаца? Ја не знам како је та класификација прошла у тој "Нискоземској", али код Срба, док су при здравој памети и ако Бог дадне имало дамара у њима, неће проћи. Како год, на моју општу жалост, не плаћа ме Милорад Додик. А и да ме плаћа не знам колико, не бих масакр у Сребреници назвао геноцидом, ако ништа зато што ми се нешто чини да побијени тамо имају статус бораца, а не цивилних жртава рата. Не бих ни да се ради о мојим Херцеговцима. Жао ми људи, њихових фамилија, жена, дјеце, али што не могу - не могу. Разумијем ја, имам и ја своје мртве, у фамилији и нацији и ван њих, не тражим да њихово убијање неко назове геноцидом. Волио бих да кажу и да је убијање мојих у Другом свјетском рату било геноцид, као што јесте, што у Јадовну, Јасеновцу, Дахауу и у Прибиловцима, али не инсистирам. Немам ништа од тога, не намјеравам живјети од њихове смрти већ од свог рада и писања, као и до сада. Немам ја проблем ни са копањем канала ни са истоварањем бродова, не би ми било први пут да то радим. Пишем оно у што вјерујем, па заспем послије као мала маца, ни прст не цуцлам док спавам, и кад ме стомак боли могу мирно заспати и, умјесто да ме боли, у сну лијепо сањам како ме боли. Мисли ли неко да бих рекао да је мој народ агресорски и геноцидан, кад би ме Миле за то платио? Ја нешто мислим да не бих, баш као што ни убијање у Сребреници не бих назвао геноцидом. Искрено, што се мене тиче, може Милорад Додик да ме плати, али да ми и даље не говори шта и како ћу писати. Мени су паре драге, па ви мислите шта хоћете о мени. Додуше, нисам се спреман жртвовати за њих, не дам за њих ни здравље ни прст образа, али сви имамо својих мана. Ни уредник "Гласа Српске" (искрено, и не знам ко је уредник, куку мени...) ми никад није рекао шта да пишем, нити ми је рекао о чему не требам писати. Сад је лако написати како ми је Миле Додик утростручио плату, кад ме већ не плаћа ништа. Лако му је нулу помножити са три. Ево, ја ћу предухитрити сљедећег бедуина који каже да ме плаћа Милорад Додик. Милорад Додик ми је, баш прије изласка овог издања "Гласа", удесетеростручио плату. Не могу си приуштити стан усред Требиња, као новинар БН-а и будући градоначелник Требиња (шта је смијешно, и Тома Николић је предсједник Србије), Небојша Вукановић, али сад могу да удесетеростручим вриједност свих мојих некретнина и купим десет пута више дионица ХЕП-а него што их сад имам. Па нек' цркну душмани од муке! Ето им сад.

Привремено оздрављење РАК-а

Жута минута жутог новинарства у БиХ, закуцала је на врата. Нана је испрела доста црне вуне, ваља црнину и обући. Лако је прецијенити себе и потцијенити друге, пожељети моћ и привилегије, а занемарити одговорност коју медијска и политичка моћ носи. Кад те политичар плаћа, кад те тапшу по рамену и зову "пријатељу", "надо наша", "људино", "новинарска громадо", мислиш да је цијели свијет твоја прчија, укључујући марсовски, нептунски и јупитеровски кантон. Златко Лагумџија, сљедећи губитник свих избора, у студију федералне ТВ се осјећао као код своје куће. Боље него што се осјећао у Америци, док је још био неожењен и при својој памети. Имао је, и још увијек има, своју телевизију коју смо сви плаћали и још је неко вријеме морамо плаћати. Ипак, сјеча његових новинара је наступила још прије његовог пада. Бакир Хаџиомеровић је "пао" по девет тачака РАК-ове оптужнице, онда кад РАК више није имао избора и морао констатовати његов национал-социјалдемократизам и медијску рекет-диктатуру. Душка Јуришић је отишла још прије, ваљда због оних чудно скројених одијелаца у којима је водила оне србомрзне емисије. Дамир Калетовић оде, не знам више зашто. Поставили на Бакирово мјесто оног малеханог Авду Авдића, што једва умаче оном хоџи из Глухе Буковице. Ваљда да га тако малеханог могу са те позиције и вентилатором одувати кад за то дође вријеме. Само да још не "отпушу" ону згодну новинарку што води федерални дневник. Кад већ натјерам себе да пребацим на ФТВ, па се тако "наћерам" којекакве будалаштине слушат', да бар имам шта видјети.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.