Знакови поред пута

Негдје уочи самог "празновања" ова два важна међународна дана један знаковит догађај у нас спојио их је у једно. Корупција је дотукла Кућу људских права, која је отишла на добош. Не зна се ко је купио, али се зна да више таква "кућа" не постоји. А ево како је било.

Невидљиви људи

Хелсиншки комитет је међународна НВО која има огранке у цијелом свијету и велики међународни углед. Мисија им је борба за људска права у која, поред осталих, спадају и медијске слободе.

Хелсиншки комитет БиХ, чији директор је 15 година био Срђан Диздаревић, нашао се у центру коруптивног скандала након што је међународна ревизорска кућа недавно утврдила да је Комитет опљачкан и послала поруку донаторима да престану финансирање. Ревизори су предложили ликвидацију, а посебно су били шокирани пореским утајама усавршеним у тој НВО.

Хелсиншки комитет продао је и Кућу људских права у којем им је било сједиште. Не зна се ни како, ни коме је ова лијепа велика вила продата, јер се у папирима појављује више власника, али је утврђено да је директор Хелсиншког комитета БиХ Срђан Диздаревић, са директором Куће људских права, Срђаном Диздаревићем, раније склапао уговоре о изнајмљивању тог објекта за сједиште Комитета. Случај "Хелсиншки комитет" само је сликовит примјер о размјерама корупције од које нису изузете ни "Звијезде гранта", како је, инструментализоване, безобразно богате наводне борце за заштиту људских права и борбу против корупције, недавно крстио један лист.

Милионски грантови ЕУ, САД, разних фондова који су повучени и извучени да би се спријечила корупција јасно је да нису дали никакав резултат, али и да су врло често послужили као сврха самима себи, тачније онима који су те фондове користили и захваљујући којима су сасвим извјесно побољшали једно властити материјални статус.

Велики број стратешких "оквира" и "стратегија" за борбу против корупције, агенција и институција за борбу против корупције, бројева телефона на које грађани могу анонимно да пријаве корупцију, сталне измјене закона који треба да побољшају борбу против корупције, пораст броја антикорупционих НВО... одавно је сврха самима себи. Један број њих у служби је политике, па је њихова борба селективна, а под "третманом" су им искључиво они који су политички опоненти онима чији су они инструменти.

Један од посљедњих пројеката у који су полагане наде је Антикорупцијска мрежа у БиХ "Account", која је за борбу против корупције добила милион долара, а ефекти су у најмању руку мршави. Ако се изузме неколико истраживања јавног мњења која су потврдила да је корупција у врху негативних појава које перципирају грађани, једини учинак им је сајт на којем новинари објављују приче о корупцији. А шта онда раде медији, чији је то посао и без милион долара?

Оно што је занимљиво је да су, када је у питању корупција, под лупом јавности углавном политичари, министри, директори, људи на врху пирамиде на којем се корупција не зауставља. У већ поменутим истраживањима грађани упозоравају на пораст корупције у свим сегментима друштва, просвјети, правосуђу, здравству... То је оно што се зове системска корупција.

Системска корупција довела је до тога да су "мали, невидљиви" људи опљачкали државу и остали анонимни. Ти "мали, невидљиви" људи за које никада нико није чуо, а који су пуни као бродови, углавном раде на пословима на којима су издају рјешења. Награда коју добијају када их потпишу, не зове се мито, него чашћавање.

Тим "малим, невидљивим људима", који су пуни као бродови (пара се не може сакрити) уопште није важно ко је на власти. Јер власти се смјењују, министри мијењају, директори долазе и одлазе, али они остају. Они су константа по дубини система, они су они без којих се не може. То су исти они којима су туристичке агенције још одавно распродале новогодишње аранжмане за Дубаи и Карибе, они који су из опанака ускочили у Праду, они који гањајући свјетске трендове и брендове не заостају за Тифани Трамп. Они којима је плата "плафон" 2.000 кемова.

У том врзином колу системске корупције важи равнотежа страха. Слушала сам тако једном једнога (који зна), како прича, како је секретарица једног јавног предузећа покуцала директору са компромитујућим папиром и запријетила да ће исти дати медијима ако јој не купи стан у Београду. И купио јој је. Онда је другом директору показала други папир, а тај други јој је саградио викендицу.

Слушала сам једном једнога који је из Бијељине дошао да се запосли у једном предузећу. Понио је и 10.000 КМ, колико су му рекли да то кошта, али није добио посао. Цијена је због велике потражње нагло скочила на 12.000.

Одговорност за раширену и проширену корупцију сносе контролне институције, које очигледно нису изузете од ње. Јер и у њима раде они исти "мали, невидљиви" људи. Један од најважнијих контролних органа је пореска управа, још од времена када је на порезу пао Ал Капоне.

Пореској управи није потребно правосуђе и није јој потребна полиција да изврши рјешења о неплаћеним порезима. Али када и тамо не би радили "мали, невидљиви" људи, проблем би био ријешен за неколико дана, а државна каса пунија за милионе. Порез би био наплаћен ни по бабу ни по стричевима, у новцу или материјалним добрима обвезника, а оне фирме које не би измириле дугове морале би у стечај.

И не само то. Пореска управа је институција која има јасан преглед и прихода и увећања имовине сваког грађанина. Уласком у базу података морао би јасно да се види доток прихода и евиденција некретнина и имовине које порески обвезник посједује у земљи. Разлика у омјеру између прихода и имовине јасан је индикатор корупције. Оно што није јасно је да ли је пореска управа као контролни орган икада о томе обавијестила истражне органе и затражила провјеру.

Гдје престаје слобода

Ово питање посебно је осјетљиво када је ријеч о медијима. До данас код нас свака провјера и покретање поступака против медија или њихових власника због неплаћања пореза или других дажбина држави истога часа крштена је као удар на слободу медија. Иако је разлика јасна и огромна. Законито пословање је једно, а слобода медија нешто посве друго.

Најмлађа чланица ЕУ, Хрватска почетком децембра дала је јасан примјер хапшењем Рене Синовчића, власника дневних новина "Задарски лист", седмичних новина "Задарски регионал", телевизије VOX, ријечке регионалне телевизије Канал РИ, штампарије и низа локалних медија. Један од најбогатијих људи у Далмацији до сада је био недодирљив, а мало прије хапшења ТВ VOX гурнуо је у стечај, отписано му је 70 одсто потраживања која није плаћао држави, као што су порези и доприноси. Новинари који су радили у његовој фирми нису добијали плате због чега је био на јавној "листи срама", попису оних фирми у Хрватској које радницима не исплаћују плате.

Занимљиво је да нико у Хрватској (ни медији, ни НВО, ни међународне организације за заштиту људских права) када је Синовчић ухапшен није вриштао да се ради о удару на слободу медија као што би се драли код нас, без дилеме.

И Србија покушава да уради нешто у том сегменту. Савјет за борбу против корупције до краја јануара треба да заврши извјештај о медијима који ће показати ко се све крије иза власништвима у медијима, ко не плаћа порезе држави, ко се како финансира који медији, како, када, зашто и колико је ослобођен плаћања пореских обавеза.

Јасно је да се све док се то коло не распетља, немогуће говорити о слободи медија, као сегменту људских права. Исто као што је немогуће говорити о моралном дигнитету новинара који пристају на криминал у властитој кући, истовремено пишући о криминалу у другим институцијама, предузећима и лијепећи етикете криминалаца оним другим који послују на идентичан начин на који се послује код њих.

Опет је у питању равнотежа страха, спирала која продубљује корупцију и одржава је недодирљивом и некажњивом годинама, због чега се центрипетално шири као метастаза.

Ако се ствари посматрају и разумију на тај и такав начин, онда је јасно да је закључак посљедње сесије Круга 99, одржан у част Дана људских права и посвећен слободи медија, да "новинари морају бити друштвено заштићени у сваком смислу и изаћи из стања најамних радника у којем, мимо сопствене савјести и морала, често морају поступати на начин на који то од њих очекује, а не као огледало јавности", у најмању руку површан. Такав закључак само је симптом, а суштина је много дубља од тога. А ниједна болест не може да се лијечи тако што се лијечи симптом, а не дирају узроци.

Нетранспарентно власништво, кршење закона, нетранспарентно финансирање, све то довело је до ширења системске корупције. Јер овдје "независни медији" готово и не постоје. У недостатку таквих епитет независни носе они који су у служби опозиције, исто онолико колико су они други у служби власти, а често и много више од тога.

Зато је на тој сесији био у праву Абдулах Сидран када је рекао да је "слобода штампе у БиХ, узимајући у обзир све њене сегменте, нестварна и фиктивна". Исто као што је у праву када је велики дио одговорности за реално стање адресирао на међународне "инструкторе" који учећи медије о наводним "слободама" нису пошли од чињенице да је наше искуство много другачије од искустава држава источног блока, јер овдје није било ни "р" од репресије каква је била тамо.

А то су могли знати да су одгледали само једну емисију Топ-листе надреалиста емитовану крајем осамдесетих година. Само једна надреална зајебанција доказ је да је, уз све међународне асистенције, лову и програме, степен те слободе до данас остао недокучив. 

Ко ће знати да ли је у томе или не кључну улогу одиграла свјетска економска криза, пореска управа или неки други контролни органи који није обезбиједио транспарентно власништво и пословање у медијима чиме је обезвриједио и оне који свој посао раде поштено, којима се зна власник, који не крше закон, који плаћају порезе, који се боре да преживе без скривених донатора који испоручују захтјеве за свој, а не друштвени интерес.

У том и таквом врзином колу сви су испреплетани и уплетени у систем "омерте", свети завјет ћутања. Тај завјет увезао је у исти систем и "звијезде гранта".

Захваљујући свему томе, за нас је и поред милиона марака донација за борбу против криминала и заштиту људских права, комунистичка, недемократска Кина недосањани сан. Баш тамо је дан-два уочи обиљежавања Међународног дана борбе против корупције "пао" бивши кинески министар за друштвену безбједност Чужоу Јункан крштен као "краљ корупције".

Током истраге замрзнуте су му паре у разним валутама, укупно 14,5 милијарди америчких долара, око 300 вила и апартмана, више од 60 аутомобила, антикни предмети, сребро, злато... Истрага се води и о пословању Јунканових најближих сарадника, као и о око 300 његових рођака.

Осумњичен и за одавање партијских и државних тајни, супружничко невјерство, али и покушају организовања атентата на првог човјека Кине Си Ђинпинга. Најстрожа казна која му пријети је - смртна.

Јункан би се ипак тешко уклопио у нашу нову народну мудрост која се шири на славама, свадбама и сахранама, а по којој је способан онај који се обогатио на лоповлуку, а нико га неће питати одакле му лова. Та нова народна мудрост отприлике гласи: Само будала не краде, јер способног никада не ухвате. Сироти Јункан је баш био неспособан.

Може се рећи да је Кина овим потезом дала највећи допринос обиљежавању Међународног дана борбе против корупције, исто као што су САД дале највећи допринос обиљежавању Дана људских права пуштајући у јавност снимке на којима CIA језивим методима мучи затворенике.

Да би се било које друштво кретало напријед бар понекад мора да се погледа у огледало.

Баш ових дана у једном интервјуу рађеном поводом његовог 75. рођендана Матија Бећковић рече нешто слично:

"Довде смо дошли и зато што не говоримо о ономе о чему бисмо морали да говоримо. Разговори у којима учествујемо служе да бисмо избегли да причамо о оном главном и најважнијем. А кад се не прича о главном и најважнијем, онда се може причати о било чему. Ту не помажу разговори о светским питањима и проблемима, јер између редова чаша и флаша избија нешто сасвим друго. Надамо се да ће нас прича о великом и општем спасити да не причамо о себи. И да ћемо уз помоћ великих тема избећи да се суочимо са собом. То је толико узело маха да нема силе која би нас могла спојити ни са собом, ни једне с другима".

Зато је она продата Кућа људских права са почетка текста само знак поред пута. Па ко зна да чита - зна.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.