Знаци и дојаве

Кувала је кафе и чајеве и служила војнике који су запосјели школске просторије. Или би по цијели дан сједила у зборници претвореној у ратну кухињу. И, ћутала, заједно с наставницима који нису били војни обвезници, и са старијим колегиницама, јер младе су већ биле у некој ратној војној служби. Ћутале су, и трзале се од праска метака, граната и бомби. Како је грађански живот замро, тај прасак се у тишини и у полупразном граду двоструко чуо и осјећао. Била је, како се то и сада наглашава "једина наставница српске националности која је остала у школи", други су добили отказ и већ почетком рата престали долазити. Неки су брзо напустили град и она је хтјела да побјегне, али из града ни птица више није могла да одлети. Љуба није више имала избора. Такви као она били су изложени двострукој невољи, презиру и мржњи - једних, што је с њима, а није њихова  и других, што је њихова, а није с њима.

Љуба сумњива због имена

 Редовно је испуњавала своје радне обавезе. Оне који су испијали кафе није могла убиједити да не чини ништа што би било против њих. Сумњичили су је већ због њеног имена и кад би јој се обраћали изговарали су га некако наглашено, давали му некако посебно значење. Љуба, име којем се може додати само једно слово па да буде најљепша ријеч, ријеч које више нема. Већ три пута су јој ноћу упадали у стан и претресали га, јер неко баш одатле неке знаке и дојаве шаље Србима на Грбавицу и некуд још преко Грбавице. Из њеног станчића дограђеног на тавану старе куће нису имали шта да узму. Љуба Девић, наставница математике, није имала ни златног накита ни вриједног туђег новца.

У родном селу испод Дурмитора, у старој каменој кући, њен отац је живио сам и жељно чекао да му се кћерка извуче некако из ратног ужаса и дође кући. Још нису биле укинуте и покидане телефонске линије, успио је некако с њом да се чује, и, као никад у животу, наредио јој да одмах остави све и сачува живу главу. Тад му се сва мука око њеног школовања и студија, туђих хладних соба и посла који је хтјела да добије у школи, чинила безвредном и промашеном. Шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека, учитељи и наставници из Црне Горе, радо су примани у босанске школе и били најбројнији просвјетни кадар. Љета је Љуба проводила у родном селу, спремала љетину и зимницу за оца и за себе. Увијек је доносила понешто и пријатељима и колегама у школи, вољели су наставницу Љубу и дјеца су је вољела.

Живио џабалук!

Било је топло јулско предвечерје, враћала се пјешице из школе, морала је прећи дио града крај обале и проћи кроз центар. Градски превоз давно је обустављен, а возила су била у служби ратовања. Али је улицама увијек кружила посебна полиција, телевизијски сниматељи и новинари, страни војници и странци у свим својим улогама и функцијама, као што су то и данас код нас и у неким другим земљама, јадним и уништеним. Љуба се враћала из школе као и обично, пролазила поред обијених и опљачканих, говорило се "опељешених" трговачких и других радњи, магазина и излога. Посебно и темељито су биле испражњене оне у забитим уличицама, подаље од свемоћног ока главне градске улице. Узимајући што је напуштено, није се бирало, узимало се све од соли до лака за нокте. У оном прошлом великом рату со је била вреднија од злата. Морали су тога да се сјете сви који су и овај рат ушли неслани. Првих дана Љуба је гледала како људи вуку регале, тросједе, шкриње за замрзавање, столове и фрижидере. По улицама је остајало све што би им у журби и похлепи испадало, рушило се из кола и комбија, са туђих, отетих камиона и приколица. Газили су по распрслим врећама просутог шећера и брашна. Стакла која нису поразбијали исписивали су масним бојама и откаченим порукама. На излогу једног великог салона намјештаја, издалека се могло видјети оно из рјечника сарајевске улице: Гариби бутум дуњалук, ућућурите се! Љуба је на стаклу једне меснице једва прочитала и полуписмену поруку, можда свијету: Живио џабалук! Били су то дани безвлашћа и руље, вријеме кад једни силазе с власти да би сачували главе, а други губе главе да би се докопали власти. У Љубиној згради, смјештеној у двије улице, само с друге стране њеног улаза, налазила се овећа продавница савремене, квалитетне женске одјеће; углавном костима, свечаних хаљина, разних огртача и капута. Љуба је и сама у њој куповала, вољела је да је одјећа коју носи буде смирена и отмјена, да на први поглед показује своју вриједност и своју цијену - иако је живјела сама све до ових педесетих својих година; неудавана, сува, и педагошки строга према себи.

Најбоља математичарка служила за "одмор ратника"

 Продавница је мјесецима била затворена и зачудо нико у њу није провалио, одјећа је висила једнако поредана у низове и објешена на вјешалице, све исто као и прије рата. Иза угла зграде, скрећући према свом улазу, Љуба спази неког у њој, врати се корак два, како би се увјерила је ли добро видјела; побоја се да јој се то причинило. Али, да не повјерује, у продавници је била нека жена сама, и не осврћући се на било шта изван себе. У тренутку кад је Љуба стала код врата која су вјероватно била отворена, како би иначе та жена могла да уђе, запањена је видјела како она из низа костима извлачи један, онако с вјешалицом. Прегледа га, ваљда да се увјери да је читав и исправан и одмјерава овлаш према свом тијелу. Чинила је то некако умилно и љупко, као да заводи саму себе и себи хоће да се допадне. Онда је костим наслонила на одјећу у низу, мало се измакла и лаганим мирним покретима, скинула са себе прво сукњу, па горњи дио свог дебљег костима, затим и блузу с дугим рукавима. Свјетлије хулахопке на њој, наглашавале су дуге правилне ноге, а женска чипкана поткошуља до пола леђа, открила је обла њена рамена и дуге голе руке. Надланицом, Љуба лагано гурну врата, била су отворена, одједном лик младе жене с лицем дјетета, бљесну испод Љубиног чела: Да, то је Милена, дјевојчица чији је отац био ложач у школи, њена ученица! У школу је пјешице с оцем силазила из села с Требевића и пењала се сваког дана, некад и у сумрак, пртила дубоке сњежне наносе и одупирала се свакојаком времену. Кад се Љуба запослила у школи, Милена је била ученица четвртог разреда, има томе двадесет пет година. Била јој је разредница, а она најбољи математичар у школи, све до осмог разреда. Љуба је памтила лица и имена свих својих ученика и забуне јој се нису догађале.

 У близини продавнице, с друге стране главне улице, био је и хотел. Нарушен и пропао, и послије рата стоји уклето напуштен, тоне и тамни под теретом отпада и смећа, али и под теретом приче која се стишаним гласом преноси. Ту су у току рата доводили младе дјевојке и жене, које су служиле за разоноду и за "«одмор ратника".

 Једнако мирно, успорено, Љубина ученица закопча до грла костим који је одабрала, испрси се кокетно и заводљиво, као да је на озбиљној приредби у школи, и лаганим свечаним кораком, крену према великом огледалу на супротном зиду. Заврти се испред огледала и поче да плеше.

Запрепаштена, Љуба замакну иза угла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.