Зна она јако добро ко је власник листа
Није непознато да је најефектнији удар на особу коју треба дискредитирати онај који или циља на приватност или призива рат. У посљедње вријеме међумедијска нетрпељивост је очито ескалирала и у њу је сада укључено много више актера, а не само два-три медија супротстављених табора. Тако се ових дана због свога чланка на оштром удару једних сарајевских дневних новина нашла и уредница "Гласа Српске". У чему је њен гријех?
Послије десетина најгорих напада на новину коју уређује написала је жена текст у којем је хладне главе направила неке занимљиве аналогије. То је био довољан разлог да се њено презиме (којим се иначе често калкулира: "довољно је само бити Кусмук") нађе као предмет анализе у сарајевским медијима, њен цјелокупни ангажман стави под неку чудесну лупу, али и да се читатељство подсјети на рат и на ратне текстове власника новине за коју дотична новинарка ради.
Не треба пуно памети, а нити оштра памћења па да се констатира да су у рату многи писали, само што данас пишу сасвим "слободарски", а у рату ето "режимски". A можда је то све исто? И није само битно тко је власник новине за коју ради него је још важнији аргумент што је њен супруг био "министар вера" у ратноме периоду. Дакле, када те критизирам због твоје новине, онда ћу доказати да си лоша и екстремна зато што ти је муж у рату био министар.
Приватно и јавно? Ма кога још занима разлика између тога. Када кажем "ти" мислим на твоје ближње, а када мислим на твоје ближње, онда те желим дискредитирати на најсуровији начин. И још би неук и незаинтересиран човјек могао прихватити квалификације на рачун гђе Кусмук, да случајно садашњи ватрени заговорници либералног новинарства у Сарајеву и прогона криминализираних националиста на власти нису управо они који из прве руке "знају о прогону Бошњака, ратним злочинима над Хрватима и Бошњацима", јер су управо они били етаблирани новинари, савјетници, па и шефови кабинета у ратном Предсједништву РС.
Aли није ово једини примјер мијешања приватног и јавног. Недавно су најоштрији приговори упућени реис-ул-улеми Церићу јер је споменуо како је замјеник високог представника ожењен Босанком. И нећу сада правити анализу поруке или импликације коју је овим поводом господин Церић можда имао (мада се из пуке реченице не да назријети никаква, посебно не шовинистичка импликација), али трагикомично је, крајње недосљедно и непринципијелно, да исти медији који су се обрушили на реиса због овог "приватизирања" у својим текстовима, својим прилозима и емисијама непрестано, по већ дубоко увријеженом обичају, спомињу и "табире ли табире" чланове обитељи оних о којима одлуче посебно негативно говорити. Не остају ту поштеђени нити мртви родитељи, нити родитељи тих родитеља, бивше и садашње жене и мужеви, потомци и насљедници. Сјетимо се само оног неумјесног доказивања преко бракоразводне парнице да је судац лош и корумпиран. Сјетимо се писања о супрузи власника најчитаније новине. Сјетимо се писања о дјеци политичара, а све са циљем денунцирања њиховог јавног ангажмана.
Ево недавно су предметом јавних анализа опет била дјеца политичара и јавних личности, како би њихов јавни рад био или обезвријеђен или похваљен. Пишу извјесни политичари у своју обрану: "Дубоко и тешко сте нас повриједили и узнемирили, прво као родитеље који брину за сигурно и мирно дјетињство своје дјеце, а онда и као јавне личности", а на то већ у самом наслову свога одговора уредник новине којему је намијењена ова реченица истиче: "Биједно је што се заклањате иза своје дјеце". A не тако давно, негдје у аугусту, исти овај уредник је цијели свој уводник искористио да приватизира своју јавну позицију описујући своје интимне дилеме и разговоре са супругом о будућности и сигурности своје дјеце, не штедећи нас и самохвала на рачун своје моралности те истичући да док је њега и сличних њему, дакле оних који указују на морално зло око нас, не треба бринути за сигурност ниједног дјетета. Ето тако критика упућена другоме се већ у наредном трену претвара у самохвалу, јер се олако заборави принцип у име којег се критизира.
Исти овај новинар, дика нашег професионалног новинарства, не устручава се нити пријетити политичарима, држећи у џепу њихове властите исказе о своме приватном животу: "Уосталом нисте ли ви господо (...) сами јавности излагали ваше породице, укључујући и вашу дјецу, како на предизборним митинзима ваше странке, тако и у медијима? (...) хоћете ли да у наредном броју "Дана" објавимо фотографије које ово доказују?" Даље у чланку се ниже још неколико назнака о упућености у приватне ствари које јавност не би требало да зна да би се на крају све зачинило пријетњом да ће новинар, уколико се политичар о којем је ријеч сам не присјети свих својих аферима и то не каже свом дјетету, то учинити јавним, додуше, "под условом да се сложите да тиме нећу повриједити приватност Ваше породице и дјетета"! Сложит ћете се да је у овом случају посве небитно којег је идеолошког опредјељења овај политичар.
Нажалост, има још много примјера који свједоче о елементарном недостатку етике јавног комуницирања и уважавања основног постулата демокрације: разликовање приватног и јавног. Када се томе још придодају перфидне методе застрашивања у медијском простору – не остаје нам пуно наде.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
