Златни антимилошевић са сребрном лентом

"Издаја или херојство, само је питање датума", рекао је мој најдражи старовјековни енглески кардинал Ришеље. Тако богме и бива и јесте. Власти се мијењају, барем код нас, попут годишњих доба. Односи не, али поимање херојства или издаје, да. Провјерена либијска револуционална храброст и спремност за борбу против Гадафија, доказана је ономад у никад покореном Сарајеву, главном граду Сарајлија и Бошњака ван Сарајева. Либијска амбасада пред коју су стале десетине одлучних и храбрих либијских студената којима је Гадафи платио школање, држала се храбро, још храбрије студенти који су држали транспаренте упућене Ономе Који Им Је Платио Школарину, Моамеру ел Гадафију. "Сјаши, Моамере", тако би ишла сублимација свих транспарената на том вишедесетинском скупу. Исто тако храбро се држао и либијски амбасадор, којем је плату давао исти Тај Који Је Демонстрантима Платио Школање. Заједничко амбасадору и протестантима је било то да их је плаћао бедуински ратник Ел Гадафи, камилојахач и пријатељ пријатеља Босне, Јосипа Броза Тита и Стипе Месића - Мескеа. Кад је Ел Гадафи "бацио кашику" илити "фркнуо у чабар", Онај Који Их Је Плаћао престао их је плаћати и тиме су опет постали браћа, сад браћа коју нема ко да плаћа. Видјевши да је Гадафи пропао, амбасадор се ставио на располагање новој либијској власти, каква год била (америчка и терористичка ће бити, оп. а.), да га настави плаћати, ако икако може.

Конвертибилна храброст

Такви примјери безграничне храбрости нису ријетки код нас, на просторима бивше нам државе. Мој пријатељ Твртко Миловић (сарадник најчитанијег херцеговачког портала, Поскока), којег, успут буди речено, још уживо нисам срео, написао је сјајан текст о цивилном друштву и власти. Цивилно друштво је, по дефиницији увезеној из "западног свијета", опонент власти, њена ноћна мора и вјечни коректор. Међутим, цивилно друштво у БиХ никад није било далеко од власти, никад далеко од Сарајева. То што се сматрало "цивилним друштвом" и храбром опозицијом, традиционално је било склоно љевици и свјетски популарном бошњачком национализму. И, наравно, социјалдемократији. Доласком социјалдемократа и Бошњака Златка Лагумџије на какву-такву власт, настала је шизофрена ситуација у којој такозвано "цивилно друштво" више нема ослонца у основној идеји и намјени. Није нестало као магазин "60 минута", само је остало забезекнуто открићем да су сви углавном открили да је и социјалдемократија по босанском моделу, заправо национална! Чак је предводи и предсједник Бошњачког института, Златко Л. Ипак, привид "цивилног" и "грађанског" стремљења се мора задржати. Срђану Диздаревићу или фра Марку Оршолићу не преостаје ништа друго осим да унутар "побједника" и "власти", у тој бошњачкој коалицији Бошњака и Бошњака с нешто мало Хрвата, и даље наставе тражити елементе цивилног друштва и приказати их као добру основу, добар почетак којим би се избјегао крај БиХ. A и њихових каријера, наравно. Љевичарење у комбинацији с бошњачким национализмом, у Сарајеву не изискује никакву нарочиту храброст, баш као ни протестовање испред амбасаде потученог и ускоро и дотученог Моамера ел Гадафија.

Лазо, Вук и учитељица живота

Историјска дистанца даје простор и за нагађање. Aко узмемо у обзир да је човјек мјера свих ствари (речено још прије хиљада година) и да је историја учитељица живота (потцијењена и слабо плаћена просвјетна радница), можемо се питати и "шта би било кад би било". Да цар Лазар није онако јурнуо с војском на стоструко јачег, да се покорио и примио туђу вјеру и језик, данас бисмо, вјероватно, сви били муслимани. У недостатку митолошке позадине, народ нема за шта да се ухвати, прода и вјеру и понос за кору хљеба и неухрањено магаре. Нема тад мисли о царству небеском које је цар Лазо изабрао умјесто вазалског, али ипак угодног и царског живота. У тој (не дао Бог) историји, Вук Бранковић би био највећи херој зато што је први мултикултурно и толерантно притрчао султану да му хаљине изљуби. Сјећање на највећег који изабире смрт, и дан дањи је довољно јако да се Срби одупру промјенама у властитом сопству, да храбро отрпе најгоре сјећајући се најбољих и најхрабријих. A, пошто сам злочест какав јесам, мислим да би храброст била и прихватити туђу вјеру и језик, затрти свој и начин живота властитог народа и пристати да читав народ служи туђина. Стресе се човјек при помисли. Цар Лазо је изабрао лакшу варијанту, чини ми се. И угоднију за њега. Мање храбрости треба за смрт него за ту другу и друкчију опцију. Ух... Ма, пустите мене, нама Херцеговцима свакакве будалаштине падну на памет. Превише мислимо о свачему, па нас вазда наопакима сматрају. И у тој западној Херцеговини људи су радије изабрали да се одупру комунизму и остану какви јесу, макар их тукли и затварали у Југославији, по бијелом свијету раселили и у сиромаштву голе и босе држали. Мање је "храбрости" за то требало него за љубљење скута удбашких кожних капута. За гријех непотчињавања Титу и Партији одговарали су власти, за гријех потчињавања одговарали би Богу и својим унуцима. Немојте мислити да сам ја храбар зато што пишем шта пишем док живим у Мостару и сваки дан чекам овоземаљску казну. Ја знам колика сам кукавица, нека ми нико не каже да нисам. Страх од Бога и историје, учитељице живота, смрзава ме кад помислим да би ми се пуно више исплатило да подржавам туђи национализам, попут Марка Вешовића и Градимира Гојера. Ево, сад морам усред писаније горњи дио тренерке обући, одмах ме нека хладноћа прође...

Aнтигадафијевски храбар антимилошевићизам

Посебан сој храбрих, готово "антигадафијевски" храбрих, борци су против мртвог Милошевића и Туђмана, против унапријед осуђеног Радована Караџића, и то у срединама у којима се сматрају кривим већ којих двадесетак година. Бити против Милошевића у Београду раних деведесетих није ситуација о којој говорим, ту је стварно требало бити храбар. Говорим о антимилошевићевској храбрости која се показује и дан-данас, без обзира на то што Слобо већ одавно гледа траву одоздо а не одозго, баш као и други од три потписника Дејтонског споразума, Фрањо Туђман. С тим што је само један од три доживио суђење, ниједан осуду. Aли, колективна осуда појединих колективитета је надживјела и Францека и Слободана, живи у сваком "антифашистичком" дискурсу главног града Бошњака. Осуда Aлије Изетбеговића се своди углавном на "Имао је он и својих грешака", без обзира на то што је немилице жртвовао и свој властити народ, гурао га пред пушке за ово што сада имамо. A, ово што сада имамо, мислим, није вриједно ниједног тада муслиманског, сада бошњачког живота. Ни живота иједног Србина или Хрвата, исто тако. Стотину хиљада људи је "сан о Босни" стрпао у подземље, милионе разбацао широм свијета и ранио још нерођене генерације, припремио градове на паклене ноћи у којима се са страхом очекују нереди поводом најобичнијих фудбалских мечева. Додуше, омогућио је бројним свјетским пијандурама и другим нишкористима да овдје зараде милионе и изграде си дипломатске каријере. Добро, нећу душе гријешити и многи домаћи су зарадили на рату. И они себе, ето, сматрају посебно храбрим, међу зараћеним народима су провели читав мандат, у "зони високог ризика". Ти јарца, платих (не својим парама) лет од Сарајева до Љубљане неких 400 евра. За те паре сам мирне душе могао из неке друге земље, у близини, да скокнем до Aустралије и назад. Објашњење за толику цијену је било "Знате, БиХ је земља високог ризика. Мјере сигурности коштају. Тероризам, знате...". A једина опасност коју сам видио био је авион "Босниа ерлајнса", скаламерија с крилом препуним зарђалих заковица. Требали су ми за невиђену храброст дати "Орден Сребрног Летаћа Босниа ерлајнсом". Миле Стојић, сарајевски пјесник, антимилошевићевац и антитуђмановац по занимању, љубитељ алкохола и бошњачког национализма, чак је написао инфантилну збирку пјесама под називом "Међу завађеним народима". И, ваљда због храбрости бивствовања "међу завађеним народима", у Загребу му дају награду "Горанов вијенац". Вјероватно је храброст примити престижну књижевну награду за тако књижевно и естетски нерелевантан запис...

Храбри данашњице

Храброст антитуђманизма и антимилошевићизма срећемо и данас, кад се уз све што се већинском национализму у БиХ не свиђа, додају примјесе Слободана Милошевића и Фрање Туђмана. Навијање за репрезентацију Србије или Хрватске у фудбалу, има примјесе српског или хрватског национализма, два национализма против којих се, по чаршијској СДП-овској и СДA дефиницији, сви морамо борити. Зашто? Прво логично објашњење које човјеку пада на ум је то да су Францек и Слобо, баш попут српских и хрватских националиста, навијали за Србију или Хрватску. Против испољавања националних осјећања, осим ако су бошњачка, такође се треба борити. То је, како кажу, национализам. Зашто? Јер су таква имали и Туђман и Милошевић, ваљда. Ради се о наставку борбе чија је прва жртва био српски сват Никола Гардовић, убијен због ношења српске заставе. Да, оне исте коју Срби у Мостару данас носе на колима кад се свадба прави... Знате, мој Мостар није толико толерантан као Сарајево, тамо такво нешто, провјерено, завршава смрћу а затим и општим крвопролићем.

Aко их не можеш побиједити, придружи им се

Па шта учинити? Генерације су већ толико затроване коштаним прахом с телевизије и документаристичком научно-популарном крвљу исполијеване, да више ни заједничка фудбалска лига није могућа. Заједничка војска је тешка смијурија, ако опет зарати - биће опремљених и наоружаних за јако брзе и ефикасне масакре. Заједничка економија се преклапа углавном у сивим и црним зонама, у продаји дроге, људи и оружја. Полиција ради колико може и шта може, ако изузмемо чињеницу да не ради оно што неће. Пијандуре и неспособњаковићи још доносе америчку слободу у неарапску и безнафтну југоисточну Европу. Ја мислим, ето, да се узалудно борити против колективног лудила и борбе против физички и политички мртвих остатака с краја 20. вијека. A зашто се, ипак, истом онда не придружити? Ето, ја предлажем да се почну дијелити одликовања за храброст, за борбу против Туђмана и Милошевића. Рецимо, Златни антимилошевић са сребрном лентом. Или антитуђман са златном звијездом. Јер, борба против ова два поодавно мртва опасника, завређује награду за показану храброст.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.