Живот утиснут у странице

Убрзо након штампања првог броја услиједио је и други, трећи и свих 25 објављених током ратних сукоба. Тај ратни "Глас" постао је фактор чврстог повезивања и уједињавања снага у народноослободилачком покрету. Ђуро Пуцар Стари, Скендер Куленовић, Рада Врањешевић, Илија Дошен, Вилко Винтерхалтер и Бошко Шиљеговић имали су дубок смисао и разумијевање за улогу штампе и њену насушну потребу у тако изазовном времену. "Глас" је био важан фактор у јачању и ширењу покрета, али и информисању народа, од прилика на фронтовима широм Југославије, преко свјетских ратишта па све до апела да, иако је на наш народ ударило велико зло, живот не смије и не може да стане. На страницама ратног "Гласа" много је мјеста било за животне приче, муке и недаће, радости и среће обичних људи.

Живот и приче обичних људи остали су темељ најважнијих "Гласових" текстова и у деценијама које су услиједиле. Уз бројне проблеме, промјене адресе, имена, динамике излажења, кроз "Глас" су пролазили новинари и уредници, лектори и технички уредници и сви други који нису одустајали од идеја и визије његових оснивача. Тако је било у периоду постојања бивше Југославије, а нарочито у времену Одбрамбено-отаџбинског рата, када је тадашњи "Глас српски" постао један од стубова у темељима данашње Републике Српске.­

"Глас Српске" свих осам деценија не би могао да опстане без народа, без људи, сваког човјека чије су приче наша инспирација, погонско гориво. Усудићу се да кажем да би нашем народу било теже да опстане без "Гласа". Баш та двосмјерна веза најважнији је основ на којем намјеравамо да пишемо и у годинама и деценијама које долазе. Свака похвала, свака критика, реакција, коментар, свака мука наших читалаца мотив су да сваког дана радимо још јаче него претходног како ниједно питање не би остало без одговора.

"Глас Српске" није дозволио да га прегази вријеме. Остао је виталан и живахан, а захваљујући свима који данас стварају у њему, чини се живљи него икад. Наше новине и портал мјесечно чита више од милион људи. Остали смо најважнији национални штампани медиј у оквирима Републике Српске, али, што нам је посебно драго, постали смо препознатљиви и у регионалним оквирима. Наше текстове читају од Требиња до Новог Града, од Београда до Загреба, од Скопља до Љубљане, за "Глас" данас пишу најистакнутији аутори са подручја бивше Југославије, универзитетски професори, економисти, историчари... Свима њима је јасно да је наша медијска кућа својеврсни прозор у свијет, да оно што је записано на страницама "Гласа" остаје уткано у историју. Ми не пишемо текстове који се читају једнократно и површно. Наш садржај остаје као документ, свједочанство будућим генерацијама истраживача који ће деценијама касније користити наш лист као извор информација о једном времену.

"Глас" није поклекнуо пред налетом модерних технологија. Када је 1969. године разорни земљотрес погодио Бањалуку, уништена је редакција, машине, архива.

"Нама је ваљало да радимо. Најгоре би било да сједимо скрштених руку", записао је тих дана наш легендарни новинар Лимун Папић.

Ни данас не сједимо скрштених руку. Штампи су многи писали посмртне говоре и када се појавио радио, и када је настала телевизија, али и у овом вијеку, појавом интернета. Али штампа је преживјела. И прилагодила се.

Радости и туге, живот и смрт, побједе и порази, кризе и благостање, све што чини живот остаје утиснуто у сваку нашу страницу, а у новије вријеме и на интернет платформама.

Технологија нас јесте промијенила. Млади данас не воле јутарњи мирис новина, не одвајају се од екрана, док, помало са подсмијехом, гледају оне старије који и даље хрле на киоске. Али нема ту мјеста подсмијеху. Они ће на нашем порталу пронаћи све што их занима. На крају крајева, важно је да се чита. А да би се читало, мора и да се пише. Новинари "Гласа" од писања неће одустати.

Борјана Радмановић Петровић,

главна и одговорна уредница "Гласа Српске"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.