Живот на оба кољена

Демократија је ту јер до сада нису измислили ништа боље. Двије будале су ту двапут паметније од паметна човјека. Дакле, демократија није владавина паметних. Додуше, и не постоји државно уређење у којем постоји формална владавина паметних. Иако, они који владају увијек мисле да су паметни. И они који владају силом и трагови им смрде нечовјештвом, и они мисле да је паметно то што раде. Код нас, у БиХ, на власти су они којима нико не вјерује да су паметни, па им је одређен тутор и дадиља у виду високог представника. Дадиља је често неспособна, некада воли попити, увијек воли појести и често не зна шта ради. Основна функција OHR-а као дадиље неваљалој дјеци није да их нахрани, обује и обуче, ту је само да пази да се не потуку.

Дадиља и злочеста дјеца

У недостатку могућности за тучу, дјеца псују и пјене, оптужују једни друге. Сјећају се времена кад матере није било ту и кад су се тукли. Туча је била окрутна и сурова, додуше не као она прошла од 1942. до 1945. Отприлике је исто трајала, али није било никога да дјецу опет силом помири и примири те поново почне гурати проблеме под тепих, да им се нађу за сљедећи рат. Најбројнија и најмалобројнија дјеца, Бошњаци и Хрвати, стрпана су у већу собу, у Федерацију БиХ. Дјеца средња по бројности, Срби, добили су своју собу. Формално, сви су равноправни у цијелом стану. Нису, али тако се каже. Дадиља, OHR, већ одавно не може никоме ништа, такво је стање у балканском станчићу. Може дадиља да се стави на страну једне групе дјеце, пошто сва дјеца хоће нешто друго. Једни стално плачу и вуку дадиљу за скуте, други се питају гдје је њихов дио велике собе, трећи пријете да ће се забарикадирати у своју собу и игнорисати остатак стана ако им се настави овако судити, прозивати и псовати. Матере нема да дадне паре, дјеца ишту по комшилуку, клече пред вратима богатијих, зајме паре да преживе још који дан.

Нема мира због Илира

Неуротична поставка међунационалних и људских односа је постала једна од ствари које се, за разлику од проблема старих 20 година, више и не убрајају у проблеме друштва, толико смо се сви саживјели с њима. Јер, након 20 година ненормалности, шизофрени односи и промишљања више нису ништа чудно. Aнамнеза болести се протеже у период прије настанка БиХ, чак и времена дадиље Јосипа Броза, досеже чак период између и прије два свјетска рата, никакво чудо не би било да ни наши преци, Словени и Илири, не буду чисти у овом лудачком сатарашу који су нам спремале бројне дадиље и маћехе, бројни окупатори и ништа мање бројни домаћи издајници. Најзанимљивије би било кад би се дадиље гложиле и тукле, тада смо постајали дио глобалног свијета. Тада би то наше постајало свјетско. Били бисмо дио, ни мање ни више, него правог - правцатог свјетског рата. И послије смо могли причати, послије милион-два мртвих и обогаљених за свјетске интересе и здјелу посне пуре, како не би могли да побиједе да није било нас.

Дала би матер, али нема...

Народ није дијете. И није једно дијете. Народ је вишеслојан и вишезначан, стар је колико има колективног сјећања, а поново се рађа сваки дан кад се у њему роди дијете. Мајка Југославија је умрла на тако смијешан и болан начин да је се ријетко и сјећају. Открило се да је дјечје проблеме гурала под тепих и створила плодно тло за дјечју свађу и крваву тучу која је само у дијелу зграде званом БиХ, имала као резултат преко сто хиљада мртвих и милионе расељених, мјесто за живот девастирано и попаљено. У скученом мјесту становања настају нови људи, људи који памте рат и они нови, којима о рату причају. Потпуна изолација у стану, постала је сад дјелимична - бар формално. Из стана се сад може изаћи без одобрења дадиље, на примјер. Без виза. Кажу, добро је то за младе, да мало виде свијета. A дјеца не излазе, а и што би? Пара за неки провод немају, немају ни за карту до Брисела, да оду на кафу - како су им говорили док су их још држали затворене у соби и тјешили безвизним режимом и могућношћу изласка из скученог и брдовитог стана.

Бомбардовање агресорског изотопа

Микрокосмоси и бактеријски системи који су се развили у затвореном и скученом екосистему званом БиХ, интересантни су попут ендемичних створења Мадагаскара. Уз редовно бомбардовање дневнополитичким информацијама и интерпретацијама ратних дана, настали су јако занимљиви животни облици. Највећи град, Сарајево, насађен међу босанским планинама, превелик за касабу, а премален и ментално преузак за какав европски град, претрпио је највеће бомбардовање. Не само ратно, већ и бомбардовање ратним и поратним изотопима. У почетку је изговор за излагање радијацији било оздрављење на цијелој територији БиХ. A сада се тај босански организам, онако озрачен, настоји осовити на ноге и наставити даље, упркос незавршеном болничком третману. Полуслијеп и напола глув за све око себе, пацијент је увијек спреман да се пожали на наопак третман, на цијели свијет који је против њега и на нанесену му неправду. И, говори да је оболио у рату. Инфузија му је потребна, сам не може преживјети, из остатка земље и споља. Дијелови Сарајева у којима се навелико производило, радило, претворени су у стамбене зоне. Становништво, крв сваког града, скоро потпуно је промијењено, чиме се могло и стигло. A дијагнозу, на појединачном и колективном нивоу, мало ко је спреман да прихвати.

Крив што је жив

Ствари као катетер, у болести постану нормалне. То се деси кад човјек не контролише мокрење. Наравно, нико не прича около како не зна кад пиша, али човјек који има тај проблем, мора знати како се носити с њим. И, наравно, барем доктору рећи да га има. Не катетер, проблем. Катетер би доктор открио при прегледу. Пацијент неријетко оптужи доктора за погрешну дијагнозу, болницу за лош третман, породицу за небригу о њему, комшије за неуважавање његове болести. Тада и болест напредује, храни се сама собом као стозуба и сторепа животиња која јача и расте хранећи се сопственим месом. Тада ненормално постаје нормално, болест постаје замјена за здравље а човјек чак почне мислити да је потпуно здрав, а да остатку свијета треба промјена која ће цијелом том болесном и неувиђавном свијету омогућити да га правилно разумије и третира.

Здрави кривац алтернативац

Ономадне је човјек, "алтернативац", "фина градска раја", поштовалац генијалног Џонија Штулића, момак с дугом косом и кратким погледима, закључио да је свијет око њега болестан. Уротио се с нешто мање модерним типовима дугих брада и кратких ногавица, збавио штогод експлозива и поставио код улаза у бугојанску полицијску станицу. Јер, по његовом мишљењу, друштво је болесно. Не знам сад сигурно је ли рокер хтио друштво убити, ранити или му само показати да је болесно, али резултат је један мртав полицајац, тешко рањена полицајка која се још није опоравила и неколико лакше рањених. Рокер и екипа на суду изјављују да не признају суд који их је привео и суди им, јер, друштво је болесно. Дијагноза је, из звјездане даљине, тачна. При дубљем посматрању симбиозе рокера и фанатичног тима који је поставио експлозив, рокер и минери - аматери су савршен узорак тог болесног друштва.

Одликаши, али "наши"

Болесно друштво и заједница су као рат. Ту је најбољи спреман учинити оно што би у миру и у здравим друштвима само психички болесном пало на ум. Двојица младића, одличних ученика, недавно су исписали увредљиве графите на православној цркви у Сарајеву. Ишарали су вјерски објекат "агресора". Зашто? Из мржње? Не, никако. Одлични ученици и дјеца за узор обично не мрзе, родитељи их томе не уче код куће. Не иде то са одличним успјехом и примјерним владањем у гимназији. Да је неко од оних мојих пропалитета из машинске, од оних који су са мном ишли у средњу школу, па хајде - де. Aли овако... Aли, настојали су се уклопити у друштво, бити "ин". Хтјели су, како су рекли полицији, да учине нешто што ће задивити њихове вршњаке и подићи им рејтинг у друштву. Двадесетогодишња школа мржње у којој се стално прича о суживоту и толеранцији, створила је друштво слично ратном, друштво у којем се љубав према нацији и домовини испољава мржњом према другом и другачијем, према народу којег у Сарајеву има колико и бакра у земљи. Учинили су то да би били "неко" и "нешто" у свом друштву. Каквом друштву? Да, погађате, болесном. Знакови болести су све очигледнији околини, пацијент још увијек негира. Најстарији објекат у Сарајеву, споменик културе, православну богомољу, даноноћно чува полиција. У граду који себе сматра најтолерантнијим, најмултикултуралнијим, најотворенијим у земљи. Шта земљи!? У цијелом свијету, од јужног до сјеверног шарафа на глобусу! У заједницама које у Сарајеву сматрају болесним, у Мостару, Бањалуци, Требињу, вјерске објекте не мора чувати полиција. Стоје, онако небрањени и нечувани, на милост и немилост тих које у Сарајеву проглашавају болесним. При доласку у Сарајево, из Мостара, Бањалуке или Требиња, треба клекнути на кољена и признати болест. Треба се извинити у своје име, име свог народа, предака и родног краја. Aко може, потписати извињење. При том нипошто не спомињати своје мртве, неважни су. Тек тада, кад прођете катарзу, Сарајево ће раширити своје руке и прихватити вас. Пружиће вам и руку, повести вас у Европу и бољи живот. A онда ће сви који не живе у Сарајеву кренути за Сарајевом, на изубијаним кољенима, према оздрављењу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.