Живот је маскенбал

"То је јако чудно, овај свијет ће прихватити Лаж обучену у одјећу Истине али неће прихватити голу Истину".

                                                                    Истина

Институт за јавно здравство Републике Српске потврдио је да се ових дана јавило скоро 20 пацијената код којих је дијагностикована грозница Западног Нила. Симптоми грознице западног Нила јављају се три до 14 дана послије убода зараженог комарца, а неколико процената оних чији је имуни систем ослабљен оболијева од упале мозга.

Некако управо са грозницом Западног Нила кренула је и права предизборна грозница у РС, ништа мање опасна по ментално здравље сваког појединца.

Предизборна грозница 

Иако је одавно јасно да ће ова кампања бити много прљава, јер ће они на власти учинити све да тамо и остану, а они у опозицији неће бирати средства да након осам година строгог поста овладају државном благајном, посљедице које ће оставити на гласаче биће ништа мање опасне од менингитиса који разносе заражени комарци.

Већ сада је јасно да ће у тој предизборној игри у којој је остало премало времена за судско утврђивање истине, клевета бити основно оруђе политичке борбе.

Јер како другачије посматрати потез посланика који у јавност изађе са вјешто смишљеним питањем упућеним ресорном министру: Да ли је тачно да је предсједник РС сувласник фирме у Русији, него као покварени спин. Посве је логично да онај ко има такав податак мора за то да понуди доказ, документ, вјеродостојан папир о власништву фирме о којој говори, а када исказ упакује у посланичко питање онда манипулацију и лаж пушта као црва у јавно мњење да о њој распреда и посије сумњу.

Свако нормалан који тај рат посматра са пристојне дистанце, не припадајући ниједном од тимова, ни тиму напада, ни тиму одбране, а ни тим плаћених медијских савјетника, сложиће се да је у најмању руку неозбиљно поставити питање - инсинуацију, а истог часа је не поткријепити чврстим доказима. Управо то основ је да се изван сваке разумне сумње овдје ради о предизборном трику, лажи и манипулацији гласачима.

Исто би било када би рецимо министру туризма посланик СНСД-а поставио питање: Да ли је тачно да се 20. јуна у хотелу на Бабином куку у Дубровнику Вукота Говедарица састао са Бакиром Изетбеговићем и договорио о ревизији Дејтона, рецимо?

Али то се неће ни десити, јер посланик СНСД-а ће се бавити Петровданском оснивачком скупштином СДС-а из 1990. на којој је Алија Изетбеговић рекао како је добро што су и Срби, мада посљедњи, основали своју странку. Та Алијина изјава од прије 24 године требало би да буде доказ "пробосанске" политике љутог политичког противника. Има ли ко васер вагу?

Више је него јасно да ће у друштву, у којем је годинама једина област која се регенерише политика, посљедице предизборне грознице, ма какав буде исход самих избора, оставити трајан ожиљак у међусобним односима и систему моралних вриједности.

На нашу жалост, једина полемика која овдје може да се догоди јесте политичка полемика, која у предизборно вријеме прераста у политички бој свим оруђима. Наравно да велику одговорност за то сносе медији, али и јалови интелектуалци који друштво посматрају са пристојне дистанце, спремни да се безбојно огласе у стварности тек када се пред њих постави пристојан новчани изазов.

Јер ако је критика једног друштва основни постулат његовог напредовања, детектовања, демистификовања и отклањања лоших ствари, није ли управо лицемјерство и дистанца интелектуалаца (који су се свели на округле столове и промовисање себи сличних медиокритета) довело до тога да живимо у систему у којем се све моралне вриједности урушавају. А естрадни патриотизам, како и све друге естрадне појаве, добро плаћа.

У друштву у којем свака лаж пролази и узима се здраво за готово, јер се о њој не полемише. А зашто би када свака полемика отвара простор за утврђивање истине. А коме та истина треба? Посебно коме истина треба у предизборном љету?

Није да не знам о чему пишем. Ово је један свјеж примјер како се лаж спинује и добија право грађанства. Недавно се на онлајн издању једних дневних новина испод колумне Ненада Кецмановића појавио анонимни коментар: "Што не кажеш да имаш фирму у Паризу на чији рачун ти је Давидовић пребацио два милиона марака са РТРС-а".

Након интервенције Кецмановића коментар је уклоњен. Неколико дана послије, колега (који о том није имао појма) рекао ми је да жуте новине блиске опозицији припремају текст, нову верзију исте приче, али са измијењеним ликовима. Из те верзије "испао" је Кецмановић, власник фирме у Паризу је Давидовић, а паре преко исте "пере" Слободан Станковић.

Ово је свједочење, аутентичан примјер о манипулацији лажима, у којем се ликови мијењају по потреби, али не и мете. Само један примјер у којем је жртва истина, метод компромитација, а циљ потпуна елиминација.

У тој и таквој општој хистерији и криминализацији свега и свакога мало ко може остати чист. А све је лако одгонетнути: висина плате, прецизно утврђивање имовине, онда сабереш, одузмеш, подијелиш и ето. 

Али кога занима истина? Испред и иза сваке Лажи, која је као у народној причи у украденој хаљини Истине стигла у град, крије се ако не политички, оно сасвим сигурно нечији мали или мало већи лични интерес.

Нису ово једини примјери који показују да увијек постоји начин за компромитацију, ако не лажима, онда све зависи из угла из којег се посматрају ствари, људи и догађаји.

Сликовит примјер за то је ових предизборних мјесеци у РС актуелизовани ратни ангажман појединаца као доказ њиховог патриотизма.

Прича око ратног стажа и ко је гдје био тих година "закотрљала" се када је опозиција у Скупштини РС започела прозивање чланова СНСД-а да нису били у Војсци РС. Те оптужбе владајући СНСД је одбацио и отишао корак даље затраживши да буду објављени подаци о учешћу у ВРС свих народних посланика. СДС је узвратио муњевито: СДС то подржава, али тражи да буде објављен ратни стаж предсједника СНСД-а Милорада Додика, прије свих.

Ових дана списак народних посланика припадника ВРС у рату је завршен, а истовремено у процесу кројења изборних листа унутар СДС-а проблематизован је ратни политички ангажман посланика првог скупштинског сазива као баласт странци која на изборе излази умивеног лица. Иза свега тога крије се интерес младих страначких лавова који жељни власти неће дозволити да се фотеље на које јуришају годинама тек тако разјагме.

Тако смо дошли у најмању руку у веома чудну ситуацију у којој је похвално бити војник у рату, а посланик Скупштине која је утемељила Републику Српску неопростив гријех. И све то у  Скупштини која без одлука посланика првог сазива не би ни постојала, као што не би постојала ни РС. И све то у име патриотизма иза којег се вјешто крије битка за фотеље, што између власти и опозиције, што унутар самих странака. А нож који долази с леђа увијек је најопаснији.

Прича о Хамлету

Стара мудрост говори да када не знаш шта да учиниш питај дијете и оно ће ти непогрешиво окрити суштину и показати пут. Одговор вам дајем на размишљање:

"Нешто је труло у држави Данској", ријечи су најславнијег данског принца Хамлета, главног јунака истоимене драме енглеског писца Виљема Шекспира.

Ове ријечи је млади човјек изговорио у најгорој агонији, када је уочио злодјела свог очуха и стрица који је, усмртивши његовог оца, сјео на дански престо и оженио краљицу, Хамлетову мајку.

Хамлет постаје опсједнут идејом о освети и не смирује се док коначно не уништи свог очуха, остављајући при том и многе жртве за собом. На крају и сам принц умире.

Прича о Хамлету је позната, али, ипак, ко је био Хамлет заправо? Је ли он био само обичан млад човјек, импулсиван, жељан освете и крви? Да ли је Хамлет био луд или сигуран у своје поступке? Оставимо ова питања теоријама књижевности. Једно је извјесно - читајући пажљиво принчеве контемплације, можемо јасно закључити да је он био веома интелигентан и надасве образован човјек. Као такав, он је јасно уочио проблем. Проблем људске зависти, похлепе и злобе. Зато је Хамлет и био проглашен лудим.

Ствари су биле грозне у држави Данској. Ипак, за ситуацију у Данској у тој драми био је крив један човјек - очух Клаудије. А шта би било када би Хамлет био у прилици да погледа ситуацију овдје и данас? Данас не постоји само негативац Клаудије. Данас су сви спремни убити брата зарад трона. Данас би јунак Шекспирове драме могао само јасно узвикнути: "Свашта је труло у Републици Српској!".

Највећи проблем данас у Српској јесте што на јавној сцени немамо интелектуалце који имају храброст попут Хамлета. Немамо никога ко би се успротивио општој уљуљканости и учмалости, некога ко би указао на то да су ствари труле.

Народу је потребан неко ко ће уперити прстом на трулеж и да каже "Живиш у томе", да ли би и тада народ био заиста толико луд да не покуша да сапере талог?

Али шта је потребно да направимо Хамлета?

Прво, потребно је образовање. Нема шансе да образујемо интелектуалце ако се летаргичност народа настави. Без муке нема науке, кажу старији. А ми данас све чешће код младих људи чујемо ријечи "Сутра ћемо" или "Мени се не да учити". Тако су их родитељи васпитали, исти ти родитељи који кукају на несташицу новца, а не желе ништа да ураде да не буде тако. Највише што желе или могу је да купе диплому за себе и своју дјецу.

Опет, има дјеце која су вољна да се образују. Честитам тој дјеци, али зашто онда ми и даље не добијамо нашег Хамлета, декадентног краљевића који ће и сам погинути, али ће убити зло? Е, ту се јавља проблем. И тај проблем јесте дјелимично у школском систему, али не у потпуности.

Догађа се да дјеца (боље речено људи) завршавају факултете са одличним просјеком, али касније не могу да добију посао. Мисле да су завршили своје тиме што су дипломирали и пријавили се на Биро за запошљавање.

Много година касније, млади људи још неће наћи запослење и слушаћемо њихове мајке како говоре: "Мој тај и тај је био одличан ђак у основној и средњој школи, све петице, у року завршио факултет и нема посла".

Није овдје проблем само у држави. Проблем је у појединцу.

Замислимо једног Енглеза који ступа на амерички континент у 16. вијеку и тражи Биро за запошљавање, а затим сједи на земљи (јер и кућу неко треба да му изгради, а кредит му још нису одобрили) скрштених руку и уздише:

"Ех, ја сам читао све витешке романе и јако сам начитан, али мене неће да запосле" са истим оним призвуком са којим данас људи уздишу и говоре: "Ех, ја сам читао Хегела..."

То није проблем интелигенције. И није проблем образовања. То је проблем бајке. 

По првобитној верзији бајке, Трноружицу је силовао краљ. Принца није било у тој причи. Бајке не постоје, из вјечне уљуљканости бајки се треба тргнути. Неће посао пасти са неба, нити ће Бог сам од себе даровати хљеб наш насушни.

И шта сада? Потребан је бунт! За једног Хамлета је потребан бунт! Интелект, образовање и бунт - три света правила за мијењање учмалог друштвеног стања.

А ако млади људи посустају баш онда када би требало више него икада да предузимају иницијативу да промијенимо ствари, шта онда? Можемо заувијек викати: "Свашта је труло у Републици Српској"!

Овако свијет у којем живимо види неко ко још нема 17. Неко ко не зна зашто се то људи тако страшно и бескрупулозно боре за власт.  И нема појма да је Лаж украла хаљину Истини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.