Женска времена

Ја завршио што сам имао. Па ме ево опет, хтјели ви то или не. Има неких људи који се стално враћају, као бумеранг у цртаном филму. Ја вам дођем као каква можђана шикуција, ментални порезник, да испреврћем што се испревћати може, да извалим камен па да испод њега изађу којекакве гује и акрепи за које се надамо да их нема. Искористио сам властито одсуство да сложим своја размишљања о женском животу југоисточно од Словеније, тамо гдје почиње Запад, а престаје оно што није Запад, то јест што нисмо ми. Заправо, ту пишем о женском животу југоисточно од Запада, југоисточно од женске среће, барем оне коју модерне жене сматрају срећом. Књига излази, ако мени Бог да, а Тајибу Шахинпашићу (мом издавачу) Алах дозволи, до краја ове године. Заправо, до краја овог мјесеца. Ако не, ако Бог да, до краја јануара. Најкасније до краја фебруара. Толико о извјесности у данашња времена. Зваће се "Женска страна свијета". Пошто ви мени нисте било ко, нека бих своја размишљања из те књиге већ сада подијелио са вама. Не замјерите што то и чиним.

Жена, мушкарац и страх

Данас кад није добро ни имати ни немати, бити млад или стар, кад сваки дан човјек мора гледати ТВ или слушати радио да види у којој и каквој држави живи, сва четири стуба куће се озбиљно тресу. Не требам спомињати да три од четири стуба дома леже на жени, а тај четврти - мушки, такође каткад легне на жену и избије јој повремено зрак из плућа. Жена зна шта је живот, сјећа се сваког страха, и оног ратног као и јучерашњег. Страх да јој се неко неће вратити кући је увијек присутан. Локални чакијаш може скочити у трамвају на њено дијете или тог билмеза од мужа, пробости му плућа или јетра, па ето белаја. Муж заборави рату кредита док поштар не дође са упозорењем да треба платити. Заборавља он и да је пристао да буде жирант неком још површнијем и неодговорнијем од њега самог. Жена углавном не, она чека то писмо, упозорење, рату, глобу, чека као везана за жељезничке шине, чује упозоравајући тутањ пљенидбе телевизора, веш-машине, стана и свега онога што мушкарац и не примијети док не зафали. Док он с пивом у руци гледа утакмицу, она се пита хоће ли се након утакмице моћи изаћи напоље, хоће ли пијани навијачи газити људе по улици и хоће ли њеном дјетету пасти на памет да иде на утакмицу у Зеницу, Мостар или Широки Бријег и тамо носити своју луду главу под кише камења или чак метака. Кад се жена боји ходати улицом, боји се оног што би јој се могло догодити, али више због других него због себе саме. Ако није удата, боји се оца који ће је кривити јер је дошла у опасну ситуацију, мајке која ће балкански едукативно нашамарати, пријатељица које ће је садистички - ужаснуто - надмоћно - сажаљиво и псеудосаосјећајно питати за поједине детаље пљачке или, не дао Бог, силовања... Жена и мајка ће се питати ко ће билмезу од мужа и нејаком потомству даље кухати и прати, ако њој, не дај Боже, нешто буде.

Ах, да, постоји малени излаз, кроз екран ТВ-а, додуше. Постоји свијет гдје су проблеми какве само једна жена може пожељети, без рата кредита и ратних фудбалских мечева са оружаним обрачунима и талачким кризама, свијет у којем и проблеми имају шарма. У том свијету препланули мушкарци широких рамена и чврстих бицепса јашу на поноситим коњима и тјерају рогата крда за велике новце, у том свијету је највећи проблем сумња у љубав и злочеста свекрва, лом ноге при паду са степеница и дискутабилно очинство. Ту мушкарци воле своје жене, страсно и без задњих намјера. Нема опасности судске пљенидбе и уличних нереда, неизвјесности сутрашњег дана а хепи-енд је загарантован. И након банкрота мужеве фирме, некако све опет крене како треба. У свијету латиноамеричких сапуница мушкарци имају равне стомаке, а жене не гледају мјесецима ципеле у излогу прије него што их купе. Не спомиње се ту рецесија и не плаше жене и људе новим ратом. Ту се само мушкарци потуку, буде мало крви из носа и то је све. Помире се и попију пиво скупа. И, како једна жена да не воли латиноамеричке сапунице? Како једна бх. жена да воли хороре? Хм... Да сам мало злочестији, рекао бих како босанскохерцеговачке жене не воле хороре зато што у њима живе.

Шта је жени на мушкарцу привлачно?

Шта је то што жену на мушкарцу привлачи? По чему га бира? Зашто остају с њим, упркос толиким манама? Шта се женама на мушкарцима највише свиђа? Јака вилица? Бујна коса? Бицепси? Широка леђа? Не. Није то. Вуди Ален је један од двадесет најпожељнијих мушкараца Америке, вјеровали или не. Мишићи су му као десет декаграма цријева, рамена му се могу шублером измјерити, остаци косе су му као подеран отирач, носи дебеле цвикере, маше рукама кад прича... Има духа, што јест-јест, али да је неки класичан секс-симбол, баш и није. Далеко од тога, сложићете се са мном. Или Хамфри Богарт? Секс симбол и дан-данас. Мантил би му некако испунио недостатак мускулатуре, али висину није никако могао достићи. Лице је имао никотинско, као да нон-стоп спава у колима и пуши по пет кутија цигарета на дан. "Лаки страјк" га је, чини се, на крају и убио. То није спријечило изузетно лијепу и интелигентну жену, Лорин Бекол, да остатак живота проведе с никотинизираним жгољавцем. Или Ал Паћино. И дан данас је, кажу жене, изузетно "секси". Можемо и о старом лаву Шону Конерију, сад је, онако стар, ћелав и офуцан, женама пуно привлачнији него кад је био млад. Или Роберт Дениро. Тај криви нос и фацијални грч уста на његовом лицу чини да му усне изгледају као ожиљак, душу дали за пластичну хирургију. Клинт Иствуд је негдје на врху скале сексуалности, (ја лично питао, оп. а.), он није био лијеп ни кад је био млад, поготово сад. У филму је пљуцкао на мртваце, жвакао духан, бивао прљав и зао, хигијенске навике (филмске) су му биле такве да би га каква наша домаћица метлом отјерала испред врата да није, ето, секси... Или Жан Рено. Нос као да није његов. Доња усна му се једва види. Клемпав је. Подочњаци су му толики да их при ријетким бријањима, гарант пореже. Али, ето, убитачно привлачан женама.

И не само то. Кад су била гадна времена, непосљедно послије рата, када бих ишао у Требиње, куповао бих књиге покојног Милорада Павића. Не "Хазарски рјечник", већ оне новије. Под старост су му књиге биле све краће, којих 50-60 страна (задње и мање, није јадан знао хоће ли је стић' завршит прије него што њега смрт стигне), тада их није било купити у књижарама Федерације. Сваки пут бих купио неколико његових нових књига, између осталог и за моју пријатељицу, Лејлу. Ја је питам, онако, пријатељски "Би ли му дала онако старом и грдном?". Она без размишљања каже "Би".

Жена и брак

Хм, чујте, брак је... Све, драге моје, зависи од припреме, тако и брак. Ако је мајка питала своју кћер "Сине, хоћеш ли да ти мама разбије јаје преко шницле?", боље да се не удаје. Биће јој претешко у браку. Ако сте диринџиле за старијом браћом и остатком фамилије, опет добро размислите. Неки мајмун би ту вашу склоност угађању мушкарцима лако могао злоупотријебити. Дакле, ни у ком случају нисте спремне. Ако сте удате, нисте биле спремне. Нисте добиле упутство за употребу с браком, неће добити ни оне које се удају послије вас. Нема правила. Како год окренете, награбусиле сте. Ја се нисам удао (неки јесу), нисам чак ни женско. Али, то не значи да не волим паметовати. Не замјерите ми што то и чиним. Хм, гдје сам оно стао? Аха. Критеријуми су важни. Чуо сам једну жену како каже "Био је добар муж. Није је био, све је паре у кућу дав'о". Па ви гледајте. Та несрећница која је то рекла, сматра да је љубав појам из теленовела. Дакле, сретна је ако је муж не туче и ако све паре не остави у спортској кладионици. Још је горе ако сте жена која зна шта хоће, ако очекујете љубав, ону беспоговорну из романа и са Телевизије, опет куку-леле. Излетих ово за критеријуме. Најбољи критеријум, најисплативији, је никакав. Нема везе, идемо даље. Брак је очекивање неочекиваног. Тако ја мислим. Ако икако мислим... И неочекивање очекиваног. Умјесто очекиваног, долази неочекивано, очекивали неочекивано или не. Дакле, побрините се да неочекивано још прије брака постане очекивано, или чак и не постане брак - ако очекивано постане неочекивано неприхватљиво. Прије брака му дознајте све мане, упознајте матер и пријатеље. Чији је и с ким је, дакле и какав је. Тако да буде што мање неочекиваног. Чак и ако се удате за њега, доћи ће неочекивано.

И, да, пазите се оних који силно брину за глобално затопљење, неједнакост у друштву, државу, фудбалску репрезентацију, односе Америке и Европе, капитализам. Тај је бескористан цијелом свијету, неспособан да се суочи с проблемом који се постави пред њега. Радије ће рјешавати проблем расизма у Лондону него саслушати жену кад је нешто мучи. Ето, то је можда једини користан савјет који вам могу дати, даме моје. А ако се не удате? Опет куку-леле. Сложеница "стари момак", у овом свијету јужно и источно од Словеније, звучи неупоредиво љепше него "стара цура". "Самац" је, већ по навици мушког свијета, бољи и прихватљивији израз него "усједјелица". И шта може јадно женско ту? Да се уда и муж је силује свако вече, држи је стално босу и трудну, изводи је из куће само кад је земљотрес и сваке јој године прави по једно дијете, да несретница моли Бога да си кромањонац нађе љубавницу и мало се скине с ње? Или да се не уда, да јој се сашаптавају иза леђа и сматрају је чудакињом, да на концу живота умре сама. Или да се уда толико сретно да има све што пожели и ријетко виђа мужа? Па, некоме је и то срећа.

Шта мушкарци знају о женама

Неко је, паметан и прорачунат, написао књигу "Шта мушкарци знају о женама". Књига тврдо укоричена, скоро па луксузна. Згодна насловница, име аутора, дизајнерска слова... Кад се отвори - ништа. Генијална идеја. Написати празну књигу у знак признања аутора да ништа не зна о женама. Кад мушкарац дебело згријеши, умјесто да призна како је сиров и неспособан да се опходи према жени, он једноставно купи такву књигу, поклони је жени и дјевојци и она тако зна да он зна да је погријешио. Призна колико је неук, необавијештен, туп и глуп, а да не мора то изрећи ни купити штогоћ скупље. Ја имам лошу навику да говорим оно што знам о стварима о којима нешто знам, а и о ономе о чему не знам пуно, али знам нешто. Неисписане странице женске среће би се, ипак, могле исписати, да не живимо у оволико мушком свијету. Кад човјек напише шта мисли, то је као нека исповијест. Иначе, доста од овога је већ објављено, али јако давно. Мијењао нисам, јер ми се чини да се показало да сам у праву. Ако вам књига допадне шака, прочитајте је. Ако у њој нађете нешто о женама што вам се не свиђа, не мора значити да нисам, написавши што сам написао, био у праву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.