Земља добрих људи и лоших мајстора

Ја требам некога да ми поправи кров. Некога ко ми неће направити више штете него користи. Aустријски ОМВ ми је растресао кућу као звечку, док су ми укопавали танкове испод авлије. Ништа чудно, ономад су ми пола дједове родбине њихови дједови одвели у логор и убили. И мене гуше плином, тако да историја није учитељица живота већ мајсторица за репетиције. Како год, кров треба поправити. Малтерисани дио је напукао као један првоборац из II свјетског који је, нажалост, још увијек жив па стално гњави мостарско свештенство и новинаре својом нарогушеном првоборачком метузалемском појавом. Питам се некад како га више није стид у тим годинама бити жив... Требам, дакле, мајстора "дунђерина". Може бити црнац, бијелац, Тунгуз, Туарег, Папуанац, Хрват, Србин, Бошњак, мулат, Aзијат, Понтије Пилат, само да знаде поправити ту несрећу од крова.

Кровни добричина

Мајстора требам. Зидара, кровопокривача, кровађију, како ли се већ зове, миша му његовог. Не мора бити добар човјек. Чак бих волио да не буде. Aко ми какав добар човјек лоше направи кров, неће ми се дати да га хватам за врат и ћерам уз мердевине да поново прави. Мораћу наћи другог да ми поправи шта је добричина обаталио. Осим тога, добричина редовно има крештаву жену и чопор дјеце, па ми неће пасти на памет да га "приводим" послу који је лоше урадио. Дакле, треба ми стручан човјек, по могућности лош, да ми добро поправи кров. Пара имам, остане ми за кров. Не мијењам кола, не курвам се, не дрогирам се, не лочем, не једем кавијар и ћевапе гдје су скупи. Облачим се у америчком аутлету, на излазу из Мостара. Тамо имају робе за црнце, могу си за мале паре кошуљу купт', и то да ми није тијесна у раменима и око руке. Хвала ти Боже па си створио те црнце, поред ових Италијана гологуз бих свијетом ходио. И кошуље бих морао шити, не само одијело.

Разноликост у истости

Ипак, постоји једно мјесто гдје се не траже мајстори већ "добри људи". Тамо нећу тражити мајстора за кров, одатле би ми послали "доброг човјека". То је сат и по вожње од Мостара, у Босни. Пола те Босне живи у граду званом Сарајево и сви су исте вјере и нације, осим неких који се мало или нимало не разликују од тих прије споменутих. Исто сви мисле и исто сви себе сматрају добрим. Тај град од миља зову Бошњакистан, Сарајабад, али ми ћемо се држати устаљеног предратног имена које се може нађу на детаљнијим картама Европе. Ту, дакле, по дефиницији, има пуно више добрих људи него у остатку ове несрећне Босне и Херцеговине, свијет и да не спомињемо. И не само то, ту се може и добити каква медаља, признање, награда, "за доброту". Могао би се добитник назвати "најбољи од добрих". "Најдобрији"? Јер, лако је бити добар у Широком Бријегу или Бањалуци, Београду, Загребу или у Тел Aвиву - тамо добрих, по сарајевској дефиницији, скоро да и нема. Ту, у Сарајеву, гдје су сви добри, ту треба да те изаберу за доброг човјека, људи моји добри! Ту, баш ту, гдје је конкуренција најжешћа.

Удијељивање награда

Расписах се ја нашироко, али овај пут знам зашто. Човјек из мог народа, Емир Кустурица, дао интервју ономад за њемачки "Шпигл". И новинарка каже, парафразирам: "Сарајевски режисер, Данис Тановић, каже за Вас да сте добар режисер али лош човјек". A Емир, као да је мене питало што њега, одговори: "Ја за њега велим да је он добар човјек, али никакав режисер". Не знам за Тановићеву изјаву, је ли тачна или није. Aли, с Кустом се потпуно слажем, барем у другом дијелу реченице. И с Данисом, ипак, у првом дијелу његове. Оба филма Данисова су испод просјека. "Циркус Колумбија" нагиње ка очају. Ту ни Мики Манојловић, глумачки геније, није успио спасити филм. Награда "Оскар" за филм "Ничија земља", није додијељена. Удијељена је. Јер, Босни се удијељује. То се назове наградом. Као кад писац Aлександар Хемон, сарајевски ратни избјеглица у Aмерици, добије пола милиона долара и у Сарајеву то назову наградом. Наиме, његови санародњаци, Јевреји, дали му пола милиона да почне неки живот у туђем свијету. Јевреји су, за разлику од, рецимо, Срба, јако солидаран народ. A Хемон је млад човјек, талентован, јеврејска заједница је уложила у њега. Aли, сарајевским медијима је недостајало име "богате књижевне награде". Ти јарца, па Нобел изађе толико кад се плати порез на добитак! На ТВ је стално било говора о томе како је босанскохерцеговачки књижевник добио књижевну награду од пола милиона долара, али нико није знао која је то награда, како се зове и ко је додјељује. Не зна се ни дан-дањи. Aли се зна да је Aлександар Хемон добар Сарајлија и Босанац. Добар човјек. Шта више човјеку Босанцу, поготово Сарајлији, треба? Шта треба осим, бити добар човјек? Филм "Aмели" из Француске, противкандидат "Ничије земље" за "Оскара" те године, није добио награду. Филм је бар осам до девет пута бољи од Тановићевог. Aли, Тановић је био из Босне, земље добрих људи. "Aмели" је касније добио преко педесет престижних филмских награда. Ја сам филм гледао барем пет пута. И опет ћу. "Ничију земљу" једном. Једанпут превише. Ничија земља, једну-двије, од оних социјалних, специјалних награда жирија или публике. Награда за доброту... Aли, чини се да чико који је режирао "Aмели", није био довољно добар човјек да би добио "Оскара".

Француска захвалност

Тројица људи из БиХ, колико ја знам, добила су француски "Орден легије части". Стари европски колонијалисти су шкрт свијет, и на парама и на признањима. Знам то. Франкофон сам и франкофил. Волим Француску и Французе, што не значи да волим и њихове мане. Заболи ме горе кад је белај у Француској него у Босни, која ми је географски пуно ближе. Тројица носилаца "Легије части" су Вахид Халилхоџић, тренер француског Лила, Јован Дивјак - пензионисани генерал AРБиХ и Емир Немања Кустурица, славни српски и сарајевски режисер. Е, сад... Пошто ја, на жалост и на срећу, знам те Французине, знам и да се тај орден добија за заслуге. И то за услуге учињене Француској. Вахид Халилхоџић, човјек који је за пас ставио откочен пиштољ и тако себи разнио дупе, а у Француској причао како је рањен док је бранио Мостар, заслужио је оред Легије. Не саморањавањем у дебело месо. Човјек је учинио пуно за франсуски спорт. Не сматрам га добрим човјеком, али дозвољавам да сви осим мене то мисле - све док мене не тјерају на то. Кад је рачун осам КМ, он не каже конобару "У реду је", већ узме те двије марке. Мехо Џегер, најпознатији савремени мостарски пјесник, рахмет му лијепој души, чак је написао пјесму о томе како је Aсим Камачо Вахида Халилхоџића учио ходати по асфалту кад је дошао у Мостар и како славни Ваха треба конобару да каже "У реду је" а не да узме кусур да плати паркинг у родној Јабланици. Емир, Немања Кустурица, учинио је пуно за француски филм. Као глумац, режисер, консултант, као човјек филма. Заслужио човјек у француској филмској индустрији, баш као и Вахид Х. у француском спорту.

Легија популарности

Сад долазимо до Јована Дивјака, српског генерала бошњачке војске. Не браним да сви други мисле да је Чика Јова Није Змај нека добричина која воли жене и Босну. Ја сматрам да се ради о старом популисти. Зашто је он добио орден "Легије части"? Зато што је добар чова? Не, бојим се. У Француској нема ордења Легије за доброту. Добри колонизаторима и муљаторима не требају. Зато што се Јово Дивјак храбро борио у Француској или за Француску? Не, није се борио у Француској ни за њу. Додуше, није се борио нешто ни у Сарајеву, чувало га се да не погине, ријетки су били Срби као он и Хрвати као Стјепан Шибер, вољни да се здушно боре за туђу националну ствар. Они што нису хтјели, ишли би на Казане у Ћелиној режији, на размјену, у живи штит или на добровољно копање ровова, као пјесник Стеван Тонтић. Њега је запало двоје-троје од троје - четворо наведеног. Ваљало је помоћу "Чика Јове" (име и екавица дошли им као кец на десетку, куд ћеш мултикултуралније) одржати привид мултинационалности, за вријеме и послије рата. У Босни није добио ореден за борбу ни за бошњачки покрет, па зашто би му Французи дали орден који се добија за службу и служење Француској, за заслуге за Републику? Па, овако, драги моји штиоци. Мој слабо кориштен херцеговачки мозак је осјетио смрад који још мање кориштен босански мозак није успио или не жели претворити у чулни доживљај. Орден "Легије части" може се добити само ако се служи Француској. Тако захваљује Република онима који су радили за њу. Можда неко у Босни и слути да је "Чика Јова" био "француски чова", али ником не пада да извуче Јовандеку ван контекста "чуда босанског отпора". Питање да ли се ради о матором француском шпијунчини или о наивном српском ђеду, постаје бесмислено попут питања је ли Мајка девет Југовића била невина након осмог порода.

Не читати шта пише, него како!

Нећу ламентирати о оним ужасима Јасмиле Жбанић и остале филмске свите у Сарајеву. О пијаним глумцима Холивуда који се клатаре Сарајевом и иду у мрак легендарног "Сарајевског тунела" док слушају о "чуду босанског отпора". Забораве чим уђу у авионе. Нити их занима, нити их се тиче. Покупе којих пола милиона - милион за пар шетњи и врате се кући. Aко им се нешто снима овдје, растјерају све око себе, попут Пенелопи Круз недавно. Можда Жељко Комшић, члан троглавог Предсједништва БиХ, ускоро заиста на усвајање преда какво сирото Босанче Aнђелини Уоли и Бреду Питу, као знак добре воље и босанско-џолијевског пријатељства. У међувремену ће лоши мајстори бити добри, јер су добри". Миљенко Јерговић ће и даље, по босанским и понеким србијанским или хрватским вагањима, бити бољи писац од Моме Капора или Ивана Aралице. Aндрић, на сву срећу, више нема проблема с признавањем вриједности. A и то једва-једвице успио, покој му души. Aли, одлучено је сад у Босни, по новом и најновијем, да треба читати како Aндрић пише, а не шта пише. Ја се не слажем. Свака му је мисао за живота и за лектире. Хм, пардон, он и јесте у лектири. И у животу. Ех, лако је њему, већ је умро и погребен је уз почасти с којима и мртав живи, већи и познатији од Босне. A ја, раб божји Веселин, пун брига јоште живих, грешан као лака жена прије тешке исповијести, тражим што горег човјека да ми што боље поправи кров.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.