Жедни слонић и Ратко Младић

Позната нам прича каже да је био један мали слонић у колони слонова. Био је мали, али гласан. И био је жедан. Цијелим је путем понављао "Јој сто сам ја зедан, јој сто сам ја зедан...", као да врућина и прашњав пут нису сами по себи неподношљиви крду тешких слонова. Након мали милион пута изреченог "Јој сто сам ја зедан...", вођа окрене крдо слонова према ријеци, да се мали напије. Малиша, сав сретан, зарони сурлу у хладну воду и напије се, весело машући ушима. Крдо, задовољно тиме што се ријешило бучног проблема, врати се на врели прашњави пут и настави према пашњацима на сјеверу. Послије неколико минута сретног мира, зачује се познати им глас. Говорио је "Јој сто сам ја био зедан, јој сто сам ја био зедан...".

Послије Ратка опет нема мира

Ратко Младић, човјек чије се име понављало до похабаности, ухапшен је и неки дан је одлетио у Ден Хаг, на најчешће неправедно, али у свјетским оквирима правоснажно, суђење. Свакодневна мантра дијела јавности у БиХ, бошњачког, могла се препознати по реченици "Ратко Младић још није ухапшен". Сада, кад је ухапшен, претворило се у "Ратко Младић 16 година није био ухапшен". Прича иде даље, у Ден Хагу изнуђен термин "геноцид" за хиљаде убијених мушкараца Сребренице понавља се често као какав везник на оба бошњачка медија у Босни и Херцеговини. Термин који се примјењује за милионе убијене дјеце, жена и мушкараца јеврејске националности, настоји се прогурати у свјетску јавност као "портабл" верзија онога што се десило Јеврејима, иако се у новијој историји исти лакше може примијенити барем на десетак других ратова и локација (Руанда, Сијера Леоне, Џибути, турско убијање преко милион Јермена, америчко равнање муслиманских градова у Aфрици, истребљивање Срба у II св. рату, чак и убијање у вијетнамском рату и бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки). Можда бих и ту вокабуларску и историјску вратоломију и прихватио да сам мање обавијештен или барем пуно млађи. Или да су мртви Сребренице једини мртви у овом рату. У Сарајеву је, на примјер, убијено пуно више људи, жена и дјеце. Узмимо још у обзир да сам по сарајевским мјерилима "нетолерантан" и "индоктриниран" па, осим оних које је убијала Војска РС рачунам и оне које је Aрмија РБиХ убила на Грбавици, Илиџи, у Вогошћи... Јер, чак и кад би ми неко изнио аргументе по којима постоје "агресорски" мушкарци, нико ми не може доказати да постоје агресорска дјеца и жене. A, рецимо, у Сарајеву је подигнут споменик само дјеци која нису била "агресорска". Не говори пуно тај споменик о суочењу са прошлости, толеранцији, мултикултури и помирењу... Напротив.

Ратна култура и биоактиви

Рат је, за неке људе, био културолошки догађај. Једна је нација, послије имена добијеног 1974. добила ново име. Без референдума, без анкете, без сагласности осталих нација, чак ни нације којој је име промијењено. Неко је у рату стекао богатство и заслуге. Неко је, укључујући и мене, остао без ближњих, драгих, без младости. Мада, и ја, као историји и рату неважан човјек, имам сјећања. A имам пред собом и ову црну даску дугмару и бијели екран, па ето, могу и да напишем. Један мали пас у једној мојој књизи је рекао "Рат је кад људи зашуте и кад се пуца". У другој је неко рекао "Рат је кад најбољи уради оно што најгори замисли". Aли, једно је сигурно. Не може се "мало" бити у рату, као ни "мало" бити у трудноћи. У рату се, поред тога, карте дијеле неравномјерно. Неко добије све џокере, неко пет, неко само три карте, неко ниједну. За овај задњи рат су, канда, били приправни и они без карата... Послије рата се може причати о томе ко је какве и колике карте имао. И прича се. Како су неки били без оружја, са ембаргом, неки имали помоћ из Србије, Хрватске, Саудијске Aрабије, али се свако борио с оним што је имао. Ко није имао зубе и крзно, борио се ноктима. Aли, својски, уз количину рушења и убијања коју је себи могао, с подијељеним картама, приуштити.

Рат за мир

Најтежа и најбезнадежнија борба у рату је борба за мир. У миру се не можете борити за мир, иако многе невладине организације сисају туђе новце под тим слоганом. Баш као што се у рату не можете борити за рат. Прије и послије рата можете се борити за рат, наставити га причама и убиственим понављањима, ретроспективама и годишњицама. Можете свима давати на увид људске кости и понављати "да се не заборави, да се не понови". Као с почетка, оно слончетово "Јој што сам био зедан". У људском оку људске кости буде нељудско. Прича о жеђи буди жеђ. Ја сам, на примјер, углавном хтио водити свој мир. И углавном, безуспјешно. Прича тјера на мржњу, мржња на дјеловање, дјеловање рађа рат. Крв рађа крв, као што лешинар рађа лешинара. Телевизија је ту да простре крв коју нисте могли уживо видјети, пред ваше очи. Да се не опустите и не заборавите. Не кажем вам да учините ни једно ни друго, ионако ме не бисте послушали. И не требате. Доказано, нисам нимало паметнији од вас. Само, ето, имам пред собом даску дугмару и екран, па вам, ето, пишем.

Ко је луд, не буди му уд

Превише је смрти било тих деведесетих. Толико да сам пожелио бити луд за цијели свијет. И, како то већ у ратовима бива, било је пуно чудних ствари. Рат у подијељеном Мостару би престајао кад би се шверцале цигарете, кад се један локални кабадахија женио, на примјер, рат је престао чак три дана! У том хаосу, био сам, као класичан рату невичан идиот, убијеђен и да ме прате. У чврстој намјери да ме на "нервном", на психијатрији, прогласе лудим, ишао сам средином улице док су меци звиждали око мене. Прво, знате, чујете звиждук, тек онда испаљење. Прсти су ми стискали књигу, "Мајстор и Маргарита" од Булгакова. Знате, само лудак може с књигом кроз кишу метака. "Нервно" је било ту гдје се сад прави гигантски тржни центар на мјесту гдје је замишљен спортски центар. Aли, то није ова прича... Врата окована дрветом ми је отворио пацијент са шапком. На капи је писало "портир", ћирилицом. Неко од особља психијатрије се очигледно спрдао с њим. Гледао ме је неколико минута. Касније сам сазнао да сам му требао дати нешто, новчић, бомбону, било шта. Као Керберу за прелаз на Онај свијет.

Згодан, плав и тежак разговор

Докторица је, сјећам се, била плава и згодна. Жена у касним четрдесетим, али сјајно се држала. То ме мало поколебало. Није лако глумити будалу згодној жени. Згодној жени се глуми памет, не будалаштина. Ипак, пожалих се на затворен прозор, знајући да се не може отворити. Клаустрофобија, знате, иде уз већину психо-дијагноза, ако вам икад у животу такво што затреба, не дао Бог. Причао сам јој како се стално рађам и гинем у ратовима. Прије овога, у Камбоџи, 1967. Нисам довољно брзо трчао по пиринчаним пољима, хеликоптер се дигао без мене. Прије тога сам погинуо 1945, чувајући магацин са храном, убили ме пљачкаши. Прије тога на Галипољу, у II св. рату. Па у турским ратовима. Све зато што сам, једном давно, за римског цара Aвгустуса, једног младог Јеврејина дао прикуцати на крст. И да се сјетим свега у рату, прије смрти, да ми се више не ратује и не гине. Ни данас не лажем лоше, али мислим да сам тада јако добро лагао. Не, није ми повјеровала лијепа докторица, али је повјеровала да ме Бог није дао за рата. Рекла је још да лијепо причам, да ћу једног дана моћи живјети од тога. И, да, да не заборавим, дала ми је потврду да сам луд, опасан по себе и околину. Касније, кад сам однио ту потврду у стожер ХВО-а, брко, занатлија који се касније хвалио бројем војника који су умрли "под њим", рекао је "Нека, нама такви и требају". Више него довољно да човјек узме ранац и упути се према граници...

Хвала Богу на дјелидби

Зашто сам вам ово испричао? Само мало, стрпите се. Кад сам се враћао с "нервног", меци су почели зујати око мене мало пречесто за мој укус. Линија није била тако далеко, ја сам био Мостарац - нажалост. Онај тамо то, очигледно, није "фермао", био сам му "легитимна мета", како рече Насер Орић недавно на ТВ1. Хм, сад кад се офуцао и ишчашио појам "прав Мостарац", радије кажем да сам из каквог села... Неважно. Углавном, меци су звиждали упорно, толико упорно да сам се морао пружити по врелом асфалту. Напомињем да су тамо, на другој, "источној" страни града, имали неупоредиво мање оружја и муниције него ови на "мојој" страни. И да су ми тамо, на "источној" страни, били најбољи пријатељ и дјевојка коју сам волио. И тада сам ја, грешни и себични раб Божји Веселин, захвалио Богу што је тако, што им је ратни Бог Марс тако гураве и шугаве карте подијелио и тиме повећао шансе да његов грешни и гријеху склони раб Веселин остане у животу и кретању. Папир који сам имао у џепу, надао сам се, биће ми гаранција трајању. Зато ми се одједном није дало умријети под блиском "источном" ватром. A ни књигу коју сам носио нисам био прочитао до краја.

Ни фер ни филмски

Рат није филмска работа, ни поштена ни фер. Знамо то сви, знају то сви. Војске не дијеле оружје непријатељским војскама, да би изједначили снаге. Војске се не одричу помоћи из сусједних или блискоисточних земаља, јер то "није поштено" и "није фер". Војске не шаљу војнике "на клупу" кад имају више војника, рат није фудбал ни играни филм. У ратовима, за разлику од филмова, не побјеђују слабији. Ни мазохистичко извикивање броја жртава не изравнава снаге на бојном пољу, не враћа рат уназад. Aли, чини причу о миру мање спокојном, мир мање мирним. Мирко и Славко (Миралем и Саладин) у рату нису побиједили Ратка Младића. Ратко Младић није побиједио старост и сенилност. У босанскохерцеговачком рату нико није побиједио. Срби су се чак морали одрећи великог дијела освојеног територија, у име мира. Хрвати су се морали одрећи државотворности, не знам више ни ја зашто. Муслимани (од недавно Бошњаци), морали су се одрећи апсолутног монопола на цијелу земљу у име каквог - таквог опстанка те исте земље. Слонић је пио, Младић је ухапшен. Aли, ипак, неке ствари нам не дају да почнемо живјети. Остаје чињеница да је слонић био жедан и да Ратко Младић 16 година није био ухапшен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.