Застрашујућа националистичка заслијепљеност

Чују се најразличитији коментари: од одобравања и уважавања ове одлуке до отворене згрожености и огорчености како према шведском судству тако и према домаћим политичким лидерима. Чују се и отворени бојкоти сурадње са Шведском, јер је наводно попустила пред злочином. Чују се и најразличитије квалификације, али не пропушта се нити поновно оживјети рат на најсликовитији начин, па тако ФТВ, 26.10. репризира ни мање ни више него филм о злогласним Шкорпионима и то, како кажу, "због великог интересовања гледалаца". Овим поводом може бити отворено још једно питање: у чему то уистину уживају грађани ове земље, ако након толико година од рата готово па једина реприза неког ТВ материјала се односи на стријељања?! Но, у овом тексту неће бити ријечи нити о Шкорпионима нити о Биљани Плавшић и њеном политичком учинку, већ о реторици у вези са њеним доласком у Београд, а која се више односи на српски народ него на бившу политичарку из РС-а.

И након претходних ратова годинама послије су приређиване приредбе у славу палих бораца, снимане емисије и филмови у којима се славило херојство истинских патриота, писале књиге, објављивали новински фељтони, пјевале пјесмице, освањивали наручени уводници у дневним новинама, прављене смотре омладинског стваралаштва итд. Међутим, када је ријеч о посљедњем рату у БиХ, онда сваки облик јавног говорења о њему доноси много веће ризике и опасности него што је то раније у прошлости био случај. По томе се веома разликујемо и од сусједних земаља. У подијељеној земљи у којој су хероји за једне и највећи злочинци за друге, медији би требали имати императив непродубљивања јаза већ смиривања тензија, посебно када говоримо о јавним сервисима који, никада то не смијемо заборавити, служе свим а не само некима грађанима ове земље. У анкетама које су прављене у различитим градовима БиХ поводом пуштања на слободу Биљане Плавшић, уочљив је био драстичан распон између одобравања и неодобравања, али будући да су анкетирани само малобројни, а не нипошто сви грађани Федерације и РС-а, онда је у најмању руку изненађујућа констатација изнесена у сарајевским грађанским новинама поводом изјава неколико грађана Бање Луке: "Оно што истински забрињава и с чиме ће се генерације морати носити и живјети јесте застрашујућа националистичка заслијепљеност Срба у Републици Српској." Какву је то само застрашујућу индукцију направио новинар ове новине! Зато што су неки од упитаних Срба изјавили да се радују доласку Плавшићеве у Београд, сви Срби су заслијепљени националисти и то у трајном вишегенерацијском стању. Није ли ово примјер најрадикалније реторике, која нема никакву другу осим националистичку конотацију? Сви Срби су заслијепљени националисти је теза која се ни по чему не разликује од свих националистичких тврдњи управо оних политичара који, без обзира на своју националност, одговарају пред бројним судовима због свог слијепог национализма. A грађани (они који су упитани) након свих судских пресуда кажу оно што желе да кажу, али много је важније што на то кажу новинари и медији, јер управо од њихових интерпретација овисе даље изјаве, ставови и опредјељења грађана. Није ли управо на ту моћ медија недавно, по тко зна који пут, указао и шеф мисије OSCE-а у БиХ?

Не само да су Срби у РС-у националисти, већ су то и бошњачки чланови Владе у Србији, који су напросто "Владини људи", а ни господин Тадић наводно нема истински коректан политички став него глумата! Новинар који ово констатира већ унапријед и зна ваљан одговор који је требао дати Расим Љајић поводом изласка на слободу Биљане Плавшић. Он треба говорити са пуно емоција како не треба имати емоције према лицима која су осуђена за ратни злочин. Aли, заборављају грађански оријентирани заговорници БиХ да овај недостатак емоционалног набоја у говорима политичара јесте снага политичара и да оног тренутка када политичари престану приватизирати своју јавну, политичку позицију почет ће политички живот у БиХ, а с њиме можда и нада да ова земља није изгубљена. До тада имамо на дјелу јефтина куповања гласова фразама које би било добро чути, а које немају никакве везе са озбиљним политичким ставовима. Или, можда политичари, посебно они на највишим позицијама када су хваљени од грађанске новинске елите, могу да говоре "како се од њих очекује", а за ове друге то је израз најгоре поткупљености и снисходљивости.

Увјеравати националисте у погубност национализма јалов посао

И опет овим поводом се могла чути констатација како је "дијалог са националистима немогућ". Немогуће је замислити било коју јавну личност, а која претендира да буде озбиљно схваћена и није склона да говори онако како се од ње очекује, да изјави како било који дијалог са било ким није могућ. Тврдити да нема дијалога и доводити у питање опстанак дијалога није ништа друго него опасна политичка искључивост са којом ће се нажалост "генерације морати носити". Порука грађанима да је увјеравање националиста о томе да је национализам погубан заправо јалов посао подједнако је погубна као и сам национализам, јер у бити ту нема разлике: искључиви су подједнако и националисти и антинационалисти. Разлика између демократа и недемократа јесте у томе што ови први подразумијевају право недемократа да учествују у демокрацији.

(Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.