Зашто сам упуцала телевизор

Тако почињу пророчанства о времену данашњем, избјегличкој кризи и ИСИЛ-у, која ових дана обарају све рекорде читаности.

Онда иде стриц Митра Тарабића, Милош који вели да нам је близу трећи свјетски рат, па баба Ванга која каже да је већ почео и то 2010, само да нам још није јављено.

Ту је и Нострадамус, који је прорекао "трећег антихриста" у ИСИЛ-у (први је Наполеон, а други Хитлер).

Па опет Милош Тарабић, који прориче сеобу народа преко мора, трговце људима и избјеглички стампедо преко Србије:

"Неће путовати ваздухом, људи ће ићи бродовима. Биће много морских хајдука (гусара, кријумчара), који ће уништавати све на мору. Сваки брод ће морати да стрепи. Колоне избеглица из целог света чекати на границама Србије која ће им бити као Нојева барка".

Зашто људи воле да читају пророке? Да ли је то недостатак повјерења у реалне изворе или можда неописива људска потреба да зна шта ће се догодити сутра? Да ли их то можда забавља послије ријалити наказа, политичких смицалица, прича о корупционашким аферама, сеобе народа у директном преносу, свеопштег лудила и свакојаког башибозлука (омиљени термин мог друга оп.а.).

И док пророци једне забављају (слично као судоку), а други их узимају посве заозбиљно, они ипак остају у домену индивидуалног интересовања и поимања свијета и стварности и будућности.

Несрећа, а не понос

Једно друго питање је интригантније? Јесу ли интелектуалци пророци? Или су дијагностичари? Јесу ли писци, чији редови исписани прије 100 или 200 или 50 година и данас имају актуелну поруку пророци? Или су зато бесмртници? Јер свијет је одувијек био исти, само што су једни људи умирали, а други исти се рађали.

Шта уопште данас човјек може додати или одузети на актуелности Меши Селимовићу када пише: "Родио се овдје, е па чудна ми чуда! То је несрећа, а не понос... Нити је ова земља као друге, нити су људи као други. Земља је биједа. Је ли вам пало у очи како се зову наша села? Зосело, Блатиште, Црни Вир, Паљевина, Глоговац, Гладуш, Вукојебине, Вучјак, Вуковије, Вуковско, Трњак, Кукавица, Смрдљак, Змијање, Јадовица… Ето! Све чемер, сиротиња, глад, несрећа. А људи? Гадно ми је и да говорим. А зашто је тако? Не знам. Можда зато што смо по природи зли, што нас је Бог обиљежио. Или што нас несреће непрестано прате, па се бојимо гласног смијеха... Зар је онда чудо што се увијамо, кријемо, лажемо, мислимо само на данашњи дан и само на себе, своју срећу видимо у туђој несрећи. Немамо поноса, немамо храбрости. Бију нас, а ми смо и на томе захвални".

Или како је могуће да је данас Чеховљево писмо млађем брату у којем га учи зашто је толико важно да буде васпитан човјек потребније него икада. Па каже: "Да би човјек био васпитан није довољно да чита популарне романе и посећује позориште. Он мора непрестано, даноноћно да ради на себи, да чита, учи, труди се... и да одмах одбаци сујету, јер се сваки изгубљени сат рачуна".

Је ли то дијагноза или пророчанство? Јер, нису ли неваспитање и сујета увијек, и онда, и сада, два највећа проблема и појединца и заједнице? И шта се тек деси када неваспитан и сујетан човјек добије право да одлучује о групи људи или о једном друштву?

Зато и јесте посве друга ствар са научницима, интелектуалцима, умјетницима, медијима који својим признатим ставовима и вриједностима упозоравају друштво на све оно што је добро и лоше - било, јесте и биће. Њихов однос према догађајима и процесима требало би да је обавезујући став за све оне који управљају или су у позицији да доносе одлуке.

Меморандум САНУ

Ако вас не мрзи, прочитајте ово:

"Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости и отворени међународни сукоби изазивају дубоку забринутост у нашој земљи. Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем, већ и целокупни јавни поредак земље. Свакодневне су појаве: нерад и неодговорност на послу, корупција и непотизам, одсуство правне сигурности, бирократска самовоља, непоштовање закона, растуће неповерење међу људима и све безобзирнији индивидуални и групни стандарди. Распадање моралних вредности и угледа водећих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем човека од свих носилаца, а и симбола јавног поретка".

И шта мислите ко је написао дијагнозу? И када? Ових дана? Прошле године? Овдје? У Србији? У Хрватској?

Ништа од тога. Овако заправо почиње уводни текст чувеног документа Српске академије наука и умјетности познатог као Меморандум САНУ.

Занимљиво је и то да је Меморандум јавност први пут прочитала у новинама баш на данашњи дан 25. септембра 1986, тачно прије 29 година.

Од тога дана па до данас, Меморандум САНУ прате бурне реакције и контраверзе, а као "великосрпски манифест" често је помињан и у судници.

Али то није тема. Али јесте да овај уводник Меморандума пророчански дијагностикује моралну кризу дугог трајања. Дијагноза је дата прије равно 29 година, а да ни естрадни промотори Меморандума САНУ тај дио нису упамтили, јер су узимали свако шта му треба за побољшање "индивидуалног стандарда".

Његови писци, академици САНУ истичу и да "својом обавезом сматрају да у судбоносном тренутку саопште своја виђења друштвеног стања са убеђењем да тиме доприносе тражењу излаза из садашњих недаћа".

Поштено, јер то и јесте обавеза интелектуалца према заједници у којој живи, ради, промишља. Али шта је са оним друштвима као што је наше у којем нема "вапаја из пустиње", у којем нема никога да упозори гдје смо и куда идемо. Овдје се ради о запуштеној индивидуалној свијести гдје не помаже ни пророчанство, ни погубна историјска опомена.

А политичари и државници који су пуштени да без опомене и савјести управљају друштвом интуитивно, онако како мисле или осјећају да треба, без срама од јавности, тумарају као гуске у магли.

Срама су поштеђени и они који су по природи свога посла и позвања обавезни да упозоре, анализирају, предвиде.

Али ко и како када су дипломе лажне, пророчанства лажна, анализе лажне, а научна достигнућа ничим мјерљива? А тек медији и савјест новинара?

Моја колегиница драматург видно изнервирана даје реално рјешење из своје струке: "Драматургија под хитно да се уведе у основне школе (пошто имамо политичаре и са купљеном средњом школом). Онда да се лијепо научи 36 драмских ситуација за двојку, типови и карактери за тројку, композиција за четворку (да убудуће, већ по заплету могу да препознају унапријед смишљен сценарио) и deus ex machina за петицу".

Рекла је и отишла да "упуца телевизор". Не знам да ли је неко чуо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.