Зашта да се боримо?

Нешто мало прије празника Народна скупштина РС усвојила је заједнички дар: буџет за наредну годину. Како се шушка буџету су се посебно "обрадовали" културњаци, који су стрепили да би могли да остану и без оних  мање од један одсто.

А пара нема.....

Буџет Републике Српске за културу у наредној, као и у оној прије ње, и оној прије ње, и оној још прије те године, није рестриктиван, он је потпуно мизеран.  Република Српска намијенила је култури у години пред нама 0,57 одсто бруто националног дохотка.

Поређења ради међународни просјек издвајања за културу је 2,4 одсто, а премашују га наши сусједи Црна Гора, Македонија и Хрватска које за културу одвајају 2,5 одсто буџета. Младе државе озбиљно раде на стварању државног и националног идентитета.

Италија је претрпјела оштре критике јер је због кризе срезала буџет за културу на 1,1 одсто и тако се нашла на зачељу европских земаља. Издвајања за културу на Исланду су 7,4%, Шпанији 3,3% или Француској 2,5% буџета.... Влада града Беча је унаточ тренду штедње због свјетске економске кризе прошле године за културу и науку из буџета издвојила 231,3 милиона евра.

За девет институција културе, колико их има у РС, у 2014. години планирано је укупно 11,5 милиона КМ, пет милиона мање него је у културу ове године уложио рецимо Кантон Сарајево.

Од тих 11,5 милиона 10,5 одлази на плате и доприносе запослених у институцијама културе, а 170.000 за плаћање комуналних услуга (вода, струја, гријање) у Народном и Дјечијем позоришту, Музеју савремене умјетности, Музеју РС, Народној и универзитетској библиотеци, Библиотеци за слијепе и слабовиде, Кинотеци РС, Римском муниципијуму Скелани и Спомен-подручју Доња Градина. 

За путовања и смјештај планирано је 1.500 КМ за цијелу 2014., а за стручне услуге 15.000 КМ. За програмске активности планирано је 800.000 КМ.

Подршка индивидуалним умјетницима, чије име и дјело могу да нас репрезентују у свијету и за шта је рецимо Словенија само у 2007. години издвојила седам милиона евра, у нашем буџету не постоје.

Запослене у институцијама културе РС уочи Светог Николе "обрадовао" је још један изненадни дар Министарства финансија РС. У писму им је поручено да ће, будући да имају банковне рачуне, све износе за гријање "Топлани" а.д., веће од планираних буџетом, морати да плаћају сами. 

Тако се некомерцијална култура нашла пред још једним финансијским изазовом у којем се као једино рјешење намеће гашење банковних рачуна.

За разлику од културне политике европских држава, наше институције културе немају осим буџета друге изворе финансирања, јер овдје не постоје ни фондови, ни фондације, нема међународних и регионалних извора финансирања, нестале су задужбине, не постоје спонзори... 

Култура је основа идентитета народа и не познаје границе држава, па је вјероватно то руководило власти и са ове, а и са оне стране ријеке да одреде готово исти колач у буџету за ту област (Србија 0,77 % за ову годину).

Управо због тога сценариста и редитељ култних српских филмова Душан Ковачевић недавно је запријетио да ће напустити Национални савјет за културу Србије. 

- У овој земљи је најважнији гасовод. Од културе се сви склањају. Она је скрајнута и не постоји. Имам осећај да Национални савет ради као нека илегална група, као да смо неки хајдуци па истрчавамо и препадамо! Мени није стало да у овим годинама изигравам хајдука - рекао је Душан Ковачевић.

Овдје о томе гласно не прича нико. Јавност не постоји, нико никоме неће да се замјера, па ни онда када је у питању општи интерес, ни онда када је у питању идентитет, ни када би полемика можда, можда довела до корекције става Министарства пара.

Нико се није упитао, као што Душан Ковачевић јесте, шта ћемо то ми у култури оставити потомству? Какав ћемо потпис ставити испод нашег времена? Нико није рекао да је понижавајуће културу посматрати кроз манифестације и сјетити је се само онда када  обиљежавамо годишњице.

Наравно, није да није урађено ништа. Дивна и велика ствар је Андрићград.

Ништа мање велика ствар није одлазак МСУРС на Бијенале, отварање галерије у Академији, ликовне колоније Јахорина, Плива и Требиње, Дани Кинотеке и још много, много тога што се на културној сцени РС дешавало захваљујући прије свега ентузијазму и енергији мађионичара креативаца који са минималним новцем покушавају да направе искорак.

Нажалост, са тако малим буџетима нема већих замаха,  јер институције културе морају да гледају како да преживе и одрже минимум програмских активности. 

Наравно не чине културу институције културе, већ индивидуалци - умјетници: сликари, пјесници, писци.... али институције су веома важне у баштињењу и презентацији културног блага народа.

Задушје

У српском језику постоји ријеч "задужбина". Та ријеч првобитно се изговарала "задушје" (за душу).

"За душу" су крајем 19. и почетком 20. вијека издвајали дио свог иметка и оставили га генерацијама које долазе сви велики трговци који су држали до  угледа. И данас је Београд препун здања која су своме граду и народу поклонили Персида и Риста Миленковић, Влајко Каленић, Капетан Миша Настасијевић, Илија Милосављевић Коларац....

Задужбинарство се везује за лозу Немањића, а најстарија сачувана задужбина је манастир Студеница, који је 1190. године основао Стефан Немања.

Одскора и ововремени тајкуни почели су да бивају задужбинари. У моди је градња цркава. Као и Немањићи, и наши тајкуни на фрескама својих храмова осликавају свој и ликове чланова своје породице. 

И док број задужбинара у градњи вјерских објеката расте, задужбинара у култури и мецена готово да више нема. 

Наравно да држава, ако хоће, може да нађе инструменте да оне који имају новац подстакне да га уложе у културу. Аустралија је рецимо  осмислила начин суфинансирања своје културе кроз модел Детакс. Према том принципу, када неки бизнисмен уложи 10.000 евра у културу, држава га ослобађа пореза у висини три пута већој од уложене суме. 

Прије неки дан један од највећих српских сликара академик Владимир Величковић, који годинама живи у Паризу, предложио је још један могући модел за спас српске културе.

Он је изразио жаљење што је пропуштена шанса да се хапшење Мирослава Мишковића искористи за рјешавање горућих проблема у култури и предложио да се са Мишковићем (и сличнима) склопи договор да онолико милиона за колико их терете да су оштетили буџет уложе у обнову Народног музеја.

- Нажалост, ми смо још у стадијуму примитивног капитализма где су неке вредности битније него све што је урађено или би могло да се уради у култури. Култура није популарна, али имати јахту од 25 метара јесте. Има овде милионера који би, ипак, могли да издвоје мали 0,01 проценат за културу - предложио је Величковић.

Није све у парама, више од тога је у људима талентованим, стручним и посвећеним. Онима који знају да је култура основ идентитета једне земље, једног народа, и да земља и народ који немају видљив културни профил не могу да рачунају на равноправност са свијетом, нити на поштовање.

Србија је, иако јој је буџет за културу мизеран, показала озбиљност доводећи на чело Министарства културе Ивана Тасовца, стручног и нестраначког човјека, човјека из свијета умјетности са озбиљним резултатима иза себе.

Ако се оствари актуелна страначка комбинаторика о кадровској попуни ресора културе у Министарству РС, нама, како год да окренеш, спаса нема. 

И једна легенда за крај која каже да је Черчил, када му је министар одбране у току Другог свјетског рата тражио да се одобри већи војни буџет на штету буџета за културу, рекао:  А зашта ћемо онда да се боримо?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.