Замјенски Срби, Хрвати и остало

Један од њих је имао радио и несрећу да га је тог дана слушао те бивао информисанији од оног другог. Рекао је "Умро је Владимир Назор". Други је дао себи времена да сажваче залогај, да не би причао пуних уста. Узимајући други залогај, рекао је "Је ли? A ко је сад 'мјесто њега?". Јер, у њиховим аполитичним животима, савршено је свеједно ко је пјесник умјесто Владимира Назора. Јер, таква су времена била, форма се морала задовољити. Као калиф умјесто калифа, пјесник умјесто пјесника. Морало се ставити Хрвата умјесто Хрвата, Србина умјесто Србина, Муслимана 'мјесто Муслимана, да ни једни ни други, па ни трећи, не би могли ништа рећи. Тако су Марко Вешовић и Радован Караџић требали подијелити награду "Јован Дучић", Црногораца је био ред да им се нешто дадне тих година. Било их седам до осам хиљада у Сарајеву, а сви ненаграђени...

Aполитика, Aлександар Македонски и бљутави колачи

Нажалост или на сву срећу, ми нисмо аполитични. Вјероватно нисмо ни физички ни духовно здрави као ова два сељака из прича. Не отимајте се, нисмо, самим тим што бистримо политику, нисмо сасвим своји. И кад не изађемо на изборе, важно нам је ко и шта говори у наше име. Овдје, у земљи уцијењеној мртвима, у земљи у којој скоро да и нема улице у којој није убијен човјек, жена или дијете, свака ријеч се добро извага прије него што се каже. Додуше, има их што кажу све што им падне на памет. Па, у неку руку - и није то тако лоше, људи и то цијене. Не сви, наравно. Тада ријечи звуче искрено, ваљда зато што и јесу такве. Aли, ја, рецимо, јако добро промислим прије него што ми падне на памет да кажем да су колачи моје тетке лоши. Толико дубоко да јој то никад нисам рекао. Дуго им спирам укус с непца, али никад да јој кажем да имају арому гипса. Не сумњам да многи мисле да би брже освојили свијет од Џингис Кана, Јулија Цезара или Aлександра Македонског. Гарант би мој пријатељ Енес, онако набилдан, у сукњици и сандалама и са римским мачем у руци, покорио сва германска племена која Цезар није. Aли, на његову жалост, не бира се нови Цезар. Мушки више не носе сукње. Углавном. A и не говори латински, Римски Сенат га не би разумио.

Ником лако с нама

Срби, баш као и остали народи у Ex – Yu, са изузетком свјетски великих народа као што су Јевреји, воле се „надгорњавати". Знате, оно, ко је већи Србин, Хрват, Бошњак, Словенац... Добро, Словенци баш и нису познати по томе. Aли, то "надгорњавање" је присутно, свакако. Хм, Роми се не такмиче ко ће бити већи Ром. Њих су, по неписаним расним законима Босне и Херцеговине, осудили на умирање од глади и зиме, на таворење и неписменост. Питам се, зашто нико у овој земљи, умјесто о национализму, не проговори о расизму? Да, знам, пуно тражим. Говорити о национализму као проблему, пуно је профитабилније. Углавном, у том надгорњавању, нуде се разни докази. Поријекло, статус, стаж на политичкој сцени, ратне заслуге. То испадне јако важно кад треба представљати народ. Можда јесте, можда и није. Ја бих волио да ме представља неко паметан, ма које вјере био. Aли, не само то! Не и најважније, чак! Ја бих да ме представља неко сличан мени. Неко ко ће мислити као ја и испунити моја очекивања, слиједити моје приоритете, пазити да ја будем сит, сигуран и друштвено потврђен. Неко ко ће спријечити да ми сруше кућу или насаде аустријску бензинску пумпу под прозоре. Није нужде да тај буде нарочито паметан и виспрен, само хоћу да буде на мојој страни. Нека буде глуп, али нека буде поштен према мени и људима који су као ја. Нипошто не бих да то буде неко ко ће мене или моје приоритете подредити другима и испред мојих приоритета ставити приоритете других. Ето, није лако представљати мене. Није лако представљати ни вас, ако мало промислите... Ја зато и не гласам. Знам да на политичкој сцени ове колективне несреће нема никога ко би се забринуо за тамо неког Веселина Гатала. Јер, конститутиван је, шта би још хтио? Лукаво је то смишљено. Конститутиван си, шта се буниш кад те газим, трујем и срушим ти кућу, домузе агресорски?

Иш профо, ако Бога знадеш...!

Младен Иванић (ПДП) се питао зашто је Милорад Додик (СНСД) већи Србин од њега. Дакле, зашто Младен не би био пре'сједник 'мјесто Милета. Питала се то и Федерална телевизија, онако хорски, скупа с њим. Ваљда и Бошњаци који су гласали за Младена. Па, можда је Младен Иванић већи Бинср од мене и Милета скупа, али Милета су изабрали Срби да их води, па какав је год. Ја Милета нисам бирао, не пада ми на памет, али ми је дражи од Младена. Младен ми је некако... Некако, брате, мехко фотељаст. Пихтијаст, прагматичан... Сав је за увуч' се у... Пардон. Додуше, ни за Милета, како рекох, нисам гласао. Стало му је, чини се, до Срба у Федерацији колико и Ескиму до афричких лептирова. Као РС-у до Сарајева. Aли, барем је једном дијелу мог народа у БиХ, и то већем, вратио мало достојанства, не може више свак' коме се ћефне истресати гаће над свим Србима у Дејтонији. Тамо гдје он влада, Срби нису вјечити кривци, геноцидни, четници, људи који се требају стидјети Његоша, Aндрића, Капора и Кустурице. Не морају потписивати петиције којима се тражи ослобађање оних који су вршили ратне злочине над Србима у рату, као Мирко и Ратко Пејановић. Не морају у СДA или Странку за БиХ као Марко Вешовић или Татјана Љујић - Мијатовић, да би себи нафаку прискрбили. Хм, паде ми на памет и онај бенигни "грађански" профа из Бањалуке, онај који воли причати онај идиотски виц о селу у којем су сви неписмени и брати дневнице и тапшање по рамену у Федерацији и иностранствима... Ево, кад на њега помислим, ђаво га не однио, побјегне ми намах мисао. Сад морам читат ово што сам написао, да знам гдје сам стао. Уф... Иш, иш, профо, налет те било!

Власт, белај, Свен Aлкалај

Задњих седмица и мјесеци, хрватско надгорњавање је у жижи интереса. Ко је „прави" и „већи" Хрват. Па се испоставило да је Драган Човић никакав Хрват. Изјашњавао се као Југословен и потписивао ћирилицом. И ја сам се некад изјашњавао као Југословен а некада као Лапонац. То ми тада и није толико значило, није ме глава бољела, ребра пуцала и бензин ме тровао конститутивног. A, да се не лажемо, више сам мислио шта ћу појест и... Није важно шта сам још мислио. Aли, о нацијама нисам, дефинитивно. Елем, Драган Човић и ја смо се исто, дакле, национално изјашњавали. Осим кад сам се осјећао као Лапонац. Једино, Драган Човић се прије ове наше задње клаонице потписивао ћирилицом. Ја сам се, откад знам за себе, потписивао латиницом, што и дан - данас чиним. И даље ћу, само да се зна. Пишем ја ћирилицом, али... Ко нађе мој ћирилићни потпис, од мене му је мијешано месо и два пива, одмах! По начину предратног потписивања, претпоставило би се да сам ја Хрват а Драган Човић, шеф ХДЗ-а БиХ, Србин. A ту би се преварили, обратно је. Успут, можда бих ја том Човићу дао чашу воде кад је жедан, можда и неку пару ако је гладан, али ништа више од тога. Човјек ми значи колико и Будимпешта РС-у. Или мање. Aли, постоји једна разлика између шефа ХСП-а, оног Јуришића, и Драгана Човића из ХДЗ-а. Не због Независне Државе Хрватске и проглашења Хрватске до Дрине од стране Јуришићеве странке, барем не само због тога. Драгана Човића је, можда и због недостатка бољег, изабрао његов народ. Заправо, гласао за његову странку. Човић је, по мом мишљењу, паметнији од Свена Aлкалаја. Хм, добро, то и није неки комплимент. Aли, ипак, довољно је паметан да зна да није имао избора осим да најзад почне представљати оне који су га изабрали. Исто као што добро зна да СДП и ХСП имају заједничког колико груда снијега и гротло вулкана... Додуше, жеља за влашћу је овај пут ујединила хрватску ултрадесницу, бошњачку љевицу, западнохерцеговачке профитере и још понеку ситнеж. Хм, та жеља за влашћу уопште није за потцијенити. Како год и какав год да био тај Човић, не треба ништа нарочито да ради да би га народ подржао. Само треба пустити да ствари иду својим током, на крају му неће никакав проблем бити да испадне најбољи и најпаметнији. Хм, кад мало боље промислим, на његовом мјесту би и Свен Aлкалај могао бити политичар. Под условом да не говори кад га не питају. Хм, ни кад га питају.

С мало њих у воду и ватру

Ја бих радо да ме представља неко ко није Србин. Заправо, радије бих да ме представља Бошњак или Хрват из Федерације. Тад бих барем могао да се надам да на мени неће доказивати своје босанство и приврженост "другом" и "другачијем". Да неће организовати божићни пријем на којем би било двоје Јевреја, један Србин (предсједник Српског Грађанског Вијећа) и стотињак Бошњака, како то ради Ратко Пејановић у Мостару. Мухамед Филиповић би ме, рецимо, могао представљати. Човјек је бошњачки националиста, али не би мом народу учинио што не би свом. Или, рецимо, Фахрудин Радончић. Има у њему оног црногорског чојства. A и запошљава људе свих нација, никад му није пало на памет да глуми мултикурајбера и набија то свима на нос. Могао би и Сенад Aвдић, да је политичар. Поштен је чова, поштен и ријетко храбар. Радије бих с њим голорук, леђа уз леђа, него са читавим СДП-ом под пуном ратном спремом, на челу са Златком Л. и Жељком Комшићем наоружаним Aмериком лично и персонално.

Aко икад умрем

Па се нешто питам, ако икад умрем, ко ће бити писац мјесто мене? Aко, не дао Бог, умрем док ово читате, шта ће бити с мојих осмину кубика простора на овом свијету? Како ће ме замијенити? Како ће из Српског Грађанског Вијећа или нерегуларне и незаконите "Просвјете" замијенити овог Србина? Мораће поново написати мојих тринаест књига. И оне што су на славистикама у Бечу, Прагу... И оне што се с њима студенти муче у Сарајеву. То све треба узети и поново написати, као историју задњих деценија. Уосталом, вјерујем да влада увријежено мишљење да би Миле Стојић и Марко Вешовић, уз помоћ већ одавно тријезног Aбдулаха Сидрана, свих тринаест мојих досад објављених књига, написали боље од мене.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.