Закони увијек могу бити злоупотријебљени

Неке од њих сам прочитала. Чула сам много, углавном истих приговора на рачун тражених измјена, али и даље не знам о чему је, заправо, ријеч и чему изражена забринутост, чак и паника невладиног сектора и дијела медија поводом тражених измјена.

Хрватски закон

Поједностављено, највише полемике изазвали су чланови 8. и 9. који се односе на ограничења приступа информацијама и испитивање јавног интереса.

Прије него сам пажљиво прочитала тражене измјене у нашем закону, прочитала сам измјене које је донијела Република Хрватска 8.3.2013, која, не заборавимо, за који дан улази у ЕУ. То би требало да значи да њихов закон мора бити најближе европским стандардима. Број ограничења у хрватском закону је 14, а у приједлогу бх. закона наведено је осам ограничења. У хрватском закону постоји тестирање јавног интереса за објављивање тражене информације, а у БиХ се тражи укидање “утврђивања јавног интереса”. Ево је цензура на дјелу.

Али, чини се да управо ту лежи и највећа замка за приговоре новом бх. закону. Зашто? Управо зато што предлагач измјене овог Закона каже да се приступ информацијама “у посједу јавног органа заснива на сљедећим принципима: слободи информисања; једнаким условима за остваривање права на приступ информацијама; отворености и јавности рада јавног органа; хитности поступка”. Овдје акцент треба ставити на “хитност поступка”. Претпоставка је да је утврђивање јавног интереса процес који траје. Ако траје, одузима вријеме за промптно реаговање. Ако одузима вријеме треба скратити процес. Зато предлагач измјена бх. закона каже да ће “надлежни јавни орган објавити тражену информацију без обзира на утврђени изузетак у смислу чл. 6, 7, или 8, ако је то оправдано јавним интересом и узети у обзир сваку корист и сваку штету који могу проистећи из тога.” Стога захтјев за укидањем утврђивање јавног интереса не искључује сам јавни интерес него га подразумијева што се експлицитно види из текста Закона.

Према предложеним измјенама, неће бити утврђивања јавног интереса зато што је претходно врло прецизно наведено да приступ информацијама неће бити ограничен: “Изузетно од става 1. овог члана (право на приватност), јавни орган неће ограничити приступ информацији или дијелу информације која се односи на кориштење јавних средстава изузев средстава додијељених за социјална примања, здравствену заштиту и заштиту од незапослености; вршење јавне функције, што подразумијева и приходе, имовину и сукоб интереса јавних функционера и њихових сродника који су обухваћени законом којим се уређује спрјечавање сукоба интереса; судске одлуке у предметима од опћег значаја за јавност као што су предмети ратних злочина, организованог криминала, корупције, тероризма, порезне утаје и други предмети који према оцјени јавног органа који води поступак представљају предмете од опћег значаја за јавност; име, презиме и радно мјесто запослених у јавним органима.”

Дакле, нити једна категорија која је предвиђена текстом овог Закона не доводи у питање добивање тражене информације. Приговор: Закон може бити и биће сигурно злоупотријебљен. Може. Сваки закон може бити злоупотријебљен, али то никако не значи да је закон унапријед лош. Приговор: У сваком тренутку сваки политичар може рећи да се захтјевом за подацима угрожава његово право на приватност и други легитимни јавни интереси. Може. Не би било први пут. Но јасно је наведено шта никако не може спадати у категорију “приватности”.

Конвенција Савјета Европе

Хрватски закон такођер предвиђа заштиту личних података. Међутим, много битније од тога шта предвиђа хрватски закон јесте “Одлука о ратификацији Конвенције Вијећа Европе о приступу службеним документима (CETS 205)”, потписана у Стразбуру, 1. септембра 2010. године, а коју је и БиХ ратифицирала Одлуком Предсједништва БиХ 10. октобра, 2011. године. Ту се врло прецизно образлаже зашто и како морају постојати ограничења у приступу информацијама. Ова Конвенција наводи 11 ограничења која укључују и подограничења. Ево како су она побројана: “Ова ограничења морају бити прецизно дефинисана законом, нешто што је неопходно у демократском друштву и размјерна циљу заштите: националне сигурности, одбране и међународних односа, јавне сигурности, спречавање, истраге и кажњавање; дисциплинске истраге; инспекцију, контролу и надгледање јавних органа власти; приватности и други легитимни приватни интереси; комерцијални и други економски интереси; економске, монетарне и девизне политике државе; једнакост страна пред судом и ефикасна организација правосуђа; околиш; разматрање унутар унутар или између јавних органа власти којих се тиче испитивање случаја” (Члан 3. Став 1.). Осим ових Европска конвенција укључује још једно ограничење: “Приступ информацијама садржан у званичним документима може бити одбијен ако ће откривање информација или се чини да ће њихово откривање угрозити било који од интереса поменутих у ставу 1.”

Ето, дакле јасно се види која ограничења тражи Вијеће Европе од предлагача измјена у бх. закону. Већа него што их сада налазимо у предложеном закону. Не треба сумњати у вриједности демократских принципа на којима се темељи свака одлука овог европског тијела, а на које се тако често позивају бројне невладине организације у БиХ када им то затреба. Е по први пут, или скоро па први пут, можемо у једном приједлогу измјена закона прочитати готово дословно преузете појмове из неког европског документа. Не заборавимо, ред који захтијева Вијеће Европе никако не значи цензуру, него поштовање правила и прописа. Да будем мало прецизнија. Када рецимо неки новинар одлучи да јавно обезвриједи неког судију, његову част и морал, е онда неће моћи спомињати као кључни аргумент судијину бракоразводну парницу и подјелу имовине са бившом супругом. А, ето, не тако давно, управо смо свједочили оваквом јавном подривању угледа члана Суда БиХ. И можда баш зато и не чуди што је предлагач измјене члана 8. Закона, Суд БиХ. Можда не треба ни да нас чуди што је на састанку о реформи правосуђа одржаном у Брчком 8 - 9.4.2013. донијета препорука за надлежне органе “да успоставе равнотежу између неопходне заштите личних података и захтјева за објављивањем судских одлука и транспарентности поступка, нарочито у погледу одлука од општег значаја за јавност попут оних из предмета ратних злочина, организованог криминала, корупције, тероризма...” И ето све то је садржано у приједлогу измјена Закона о слободи приступа информацијама.

Наравно, већ чујем позивање на Европску конвенцију о људским правима и чланак 10. који прокламује слободе, и додајем: не само слободе него и одговорност. Или, боље, прије слободе прокламује захтјев за одговорношћу.

П. С. У Хрватској од прије пар дана новинар не смије ни на приватном “Фејсбук” профилу коментарисати политичаре. Кажњиво законом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.