Закон нужду мијења

Заправо, у криву сам. Нема преседана. Нема примјера у којем паметни човјек вара глупу гравитацију. Закон гравитације не можете преварити. Чак и ако сте далеко од најдаљег свемирског тијела, експоненцијална даљина гарантује гравитацију, барем теоријску, ако не и мјерљиву нашим чулима или инструментима. Закон гравитације је необорив, у микро и макросвемиру. Ко друкчије каже, тај клевеће и лаже. Или, народски речено, то је тако и никако друкчије. Што Дерво рахметли каза "То је тако ко је ли Бог један!". Сваки покушај да се превари природа, њени закони и њена правила, жестоко се кажњава. Ако не одмах, онда са временом. Правило каже да тиква иде на воду док се не разбије. Куцка путем од ово или оно, звекне од камен или од дрво, па се једном и разбије. Путем то куцкање упозорава, али ми се не осврћемо док се не разбије. Онда горко плачемо и кунемо судбу клету.

Ружни дани замијењени горим

Закон кварта у којем сам почео одрастати, срећом не и наставио, био је да јачи млати слабијег. Нерадо се сјећам тих дана. Било је пуно ружних дана, али су зато остали знали бити још гори. Тукли су ме сви старији од мене и пар млађих. Ја сам тукао већину млађих и једног који дан старијег. Онда сам дошао у нови кварт, на Авенију. То је данас, знате, улица Краља Томислава. У новом кварту сам, као по навици, ухватио прво дијете способно за битку, наравно мање од себе, и пребио га. Не пуно, тек да се зна које је од нас двојице први, а ко други по важности и снази. И, пун себе, отишао сам у свој стан задовољан, јер сам већ почео стварати хијерархију у којој нисам најдоњи, јер сам већ имао клинца који је у хијерархији чопора и према закону јачег, био испод мене. Сутра нисам наишао ни на кога за пребити. Не зато што нисам хтио, наилазио бих на веће и јаче, па ми се нешто није дало тући с њима. Закон јачег има подзакон слабијег, у којем слабији не би смио чачкати мечку. Боље му је да пред јачим чачка нос. Али, прекосутра... Прекосутра су се мојој прекјучерашњој жртви при руци нашли старији брат и још пар њих јачих од мене. Не да су ме пребили, чинило ми се да је преко мене прешао воз и то не онај јапански супрапроводнички, већ она скаламерија која вози од Плоча до Сарајева и једва сопствену тежину довуче до границе Херцеговине са Босном, до на врх Ивана. Престао сам се тући, и не само то, престао сам излазити. Схватио сам да је право јачег ступило мјесто праву бројнијег. Схватио сам и да нови кварт има нове законе, који се, баш као и они стари, у старом кварту, не смију кршити. Ако се прекрше, слиједи казна. Старцима сам слагао да сам се стумбао низ степенице. Нешто им је мене било жао, па ме нису додатно намлатили. Знате, онда није било мобитела да снимају како дјеца туку дјецу, нити ових институција за људска права које запишу нешто кад сазнају да родитељи и комшије туку дјецу.

Рахметли Дерво што рекоше, за лектире вавијек бијаше...

Лоша страна мог тадашњег повлачења из јавности та је да сам почео читати. Још горе од тога је што сам једног дана почео писати. Као да ми није доста што сам Србин, рекли би босномислећи из једног града на граници Федерације и Републике Српске. Јер, закон Босне каже да се смије писати само у оквирима Босне и за Босну. Босна дијели награде и казне, као и свака законодавна институција. Зато изласци мојих књига и поставке мојих представа бивају медијски прешућени. Не љутим се, закон је закон, ваља га поштовати или барем подносити стоички. Ко сам ја да закон мијењам? Аферим, што би рекао рахметли Дерво, закон је то. Кад би Дерву питали зашто нешто неће, рекао би "Није ми у закону". А ако у закону није, онда тога и није. Није ни онога ко закон не поштује. Није се са законом шалити. Ни данас не постоји прокламовани закон у којем је паметнији и важнији. Не, у демократији смо сви једнаки. Може нам се то не свиђати, можемо кукати како неписмена баба одлучује као и какав ћорави и начитани академик, али против закона се не може. Некада би одлучивали старији и паметнији, данас је закон друкчији. Одлучују сви, па ваљда зато сви и н... Хм, награбусимо. То је бољи израз од онога који ми је малочас пао на памет.

Жив, доречен, дегенечен

У истом оном кварту у којем сам тучен по закону бројнијег, скупина интелектуалаца је одлучила преварити урбанистичке законе који се ионако не проводе и "ударити" фасаду са сјевероистока, ону модернистичку, од стиропора (народски - стиропола), да им зими није плахо хладно, а да им љети није грдо вруће. Стан мојих брижних родитеља је негдје у средини исте зграде, ушушкан међу друге станове, па само прозорима и балконима извирују у свијет. Морам их споменути из чисте захвалности што ме већ 30 година нису издегенечили. На њиховој згради нису направили мансарде, на већини других, нижих, јесу. Искористили су вријеме кад је закон био слаб, чак слабији него данас, а они јаки, пуно јачи него данас. Већина тих мансарди је направљена илегално, без сагласности станара. Мом пријатељу конобару су, рецимо, тајкунчић и радници скинули изолацију са зграде. И рекао им је да потпишу сагласност прије него што падне киша, иначе им станови неће вриједјети ни пребијену пару. И, наравно, у налету страха од кише и мостарског безакоња, потписали су да им интелектуалац "накељи" читав један спрат мимо плана и пројекта зграде. Закон пумпи за воду, канализације и електричних водова каже да је тај спрат вишка и показује то сталним кваровима и зачепљењима. Закон каже и да зграда са "дивљом" мансардом, поготово њени темељи, не може издржати земљотрес, поготово трансферзални, чак ни средње снаге. Да једва може издржати статичко оптерећење, да на динамичко не смије ни мислити бетонском главом. Закон само чека матер природу да се потврди и докаже колико је јачи од нас.

Повратак на тему

Одох далеко од кварта, у туђе територије и туђе чопоре. Срећом, вратих се без модрица. Али, вратимо се на зграду мог другог дјетињства. Људи из зграде се, дакле, "порефенали", скупили паре и наручили интелектуалца да им стави стиропор (стиропол) на зграду. Са припадајућом бојом и осталим што... Хм, заправо, није било свега што треба. Врли прегалац је заобишао закон гравитације "прескочивши" озбиљна учврћења. Без шарафа, без модерног љепила, поставио је стиропор тако што га је учврстио малтером. Чак и то спорадично, као да је лијепио "мото" кекс, оно црно за оно бијело с рупом на средини. Нимало необичним ни посебним малтером. Није рачунао да је стиропор органски материјал добијен деривацијом нафте, материјал који се с временом деформише, поготово при великом притисцима дуж уздужног пресјека. Четрдесетак метара је било превише за доње слојеве који су почели, већ након пар година, показивати да не могу против закона гравитације. Посвађали су се са зидом и одмакнули. Вјетар је помогао да се фасада са свим стиропором полако одвоји и падне доље, на паркиране аутомобиле. Срећом, ради се углавном о стиропору и мало малтера, па није било озбиљне опасности по живот. И сад, док ово пишем, данима послије, тај одломљени стиропор стоји на цести, десетине квадратних метара тог покушаја кршења природних закона. И нико то не уклања. Полиција је чак ставила ону жуту траку "стоп полиција", да се, авај, неко не повриједи док му остатак стиропора буде падао на блесаву тинтару. Ту је и полицајац, дечко који говори људима да не пролазе и не паркирају, јербо је то мјесто опасно за себе и околину, дакле и пролазнике.

Браћа по бомбардовањима и пријатељи по казаматима

Постоје и друштвене појаве које би се могле, што се мене тиче, претворити у закон. Рецимо, то да Србија у западној Европи нема пријатеља. Нема, није имала и неће имати. Да Енглеска, рецимо, никоме не може бити пријатељ, чисто зато што се никад није испоставило да су некоме остали пријатељи и кад им се није исплатило. Требало би записати да Аустрија Србији никад није била пријатељ већ само потенцијални џелат и окупатор. И да се у будућности од "Остерајха" не може очекивати ништа ни боље ни више од тога што су им до сад нудили и од њих тражили. То што Босни и Херцеговини нико није пријатељ, није проблем никога и ниједне земље понаособ, већ проблем Босне и Херцеговине, почевши од начина на који је настала, па све до начина на који остаје у животу и живи од стране инфузије и продаје својих грађана и њихове имовине страним банкама. Турска је за БиХ пријатељ колико и некад, кад је била окупатор. Није пријатељ ни за оних дванаест милиона Курда у Турској, а Босанцима ће бити, можеш мислит'. Инсистирање на новим пријатељима склоним бомбардовању пријатеља, сулудо је. Говорити како је Русија лош избор за Србију, а Енглеска и Њемачка добар, равно је негирању закона гравитације. Опште лудило, на чијем је челу чудни магарећи тројац, чини да у Војводини засједа комисија која дијели мађарска држављанства свима који знају рећи "доброј'тро" на мађарском. Могао бих и ја. Кажем "Јунопоткиванот" и ето ме, Мађар сам. Па добро, нит' би Срби изгубили нит' би Угри добили. Али, није то тема. Елем, има преко сто хиљада заинтересованих, што ме не чуди. Било који Мађар, како ми се чини, од Атиле Хунског наовамо, жели боље Србима од владе Србије. Ако закон Србије каже да се тако иде у Европу, аферим. Нека. Весели Ивица, тугаљиви Тома и напаћени Александар, стварају нове законе, нимало природне и нимало сличне закону гравитације. Према законима које они слиједе, ни људским ни божјим, закони мог првог и другог дјетињства чине се разумним и потребним попут закона по којем Земља привлачи све што има масу. Ништа чудно, данас Срби у Нијемцима виде пријатеље, а у Русима непријатеље. И очекују да им фасада наврат-нанос изграђеног привида пријатељства неће пасти на главу и то само са њихове, глупе стране зида.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.