Загробни туризам

"Тамо плаћају комуналне пристојбе. Ако родбина не плати, избаце ти кошћурине из греба. А код нас лежиш џабе. Један је Дувњак говорио да би Европа трибала БиХ прогласит гребљем ди ће се и странцим' гарантират' да им кости нико неће дират' 'иљаду година. И тако развијат' загробни туризам". Написано је то у Дневник.ба - "Слободна Далмација". Идеја, по мом мишљењу, није лоша, напротив. Херцеговачки логично и практично размишљање. Кости су, једном код нас сахрањене, под земљом остављене на миру. Не осјете хладни челик кашике ровокопача на поткољеници, нити хладноћу западних колективних костурница. Оно што се догађа изнад траве, друга је ствар. Испод коријена биљака је земљани мир, изнад се води рат. И не само рат. И мртви су присиљени да поштују прописе, ни мртвима им не да закон мира. Морају добро пазити гдје ће и како умријети, да својој родбини не приреде неугодности које знају бити горе од невоља проузрокованих погрешним мјестом рођења. Још један доказ да је пресијецање и подјела било којег од народа који живе у БиХ гора ствар од подјеле државе каква је БиХ. Неки дан, наиме, Мијо Гризељ из Совића крај Груда, мртав је прешао границу БиХ и Хрватске. На себи је имао сунчане наочале и шешир, под собом сиц аутомобила. Крај себе је имао људе који су си хтјели приштедити неугодности кроз које пролази родбина Херцеговаца кад им ближњи душу Богу предају и овај свијет напусте у њиховој другој (првој) домовини, Хрватској. "А ми знамо, али нас нико не слуша", каже комшија покојног Мије, Здравко Пејић. "Отворено кажем да то није први случај. Ну, нама граница пролази кроз село. Недавно једна наша жена отишла у посјет 'ћери иза границе, ни двиста метара од куће. И тамо је стрисло срце и умрла. И пази сад, родбина би морала прибавит стотину папира, па с тим отић' у Загреб да би добила спроводни лист. Ако се то догоди петком, мораш чекат до понедиљка. Да се тако неком моме догоди, ја би' га рађе ставио на циваре или тачке и прит'ра прико винограда до куће". Од осамостаљења БиХ и Хрватске, Херцеговина има силних проблема с покојницима који умру у иностранству, посебно у Далмацији. Наиме, спроводни лист може се овјерити само у Конзулату БиХ. А тога конзулата нема у Сплиту, па се мора човјек Херцеговац, поврх своје туге и жалости, протегнути до Загреба. "Прво извадиш лијечничку потврду о смрти, онда потврду од санитетске инспекције, па потврду од полиције у Хрватској. Онда мораш донијети домовницу покојника, његово увјерење о држављанству и сликовни доказ, тј. путовницу или особну исказницу. Све то морамо донијети и ми из погребног подузећа уз потврду о дјелатности и потврду о некажњавању. Кад си све то прибавио, мораш оригиналне документе однијети на Конзулат БиХ у Загребу", каже један власник погребног предузећа из Херцеговине. Како год, чини се да је лакше преко границе прошверцовати групу живих Курда без БиХ и хрватског држављанства, него мртвог Херцеговца са оба држављанства.

Колективна гробница БиХ

Како год, мртви тек у својој земљи нађу мир. Тако кажу, а за повјеровати је, јер мртав Херцеговац је природни наставак живог, а жив Еро воли и мртав у својој земљи лежати. Здрава логика, зашто би из њега расла тамо нека босанска, шведска, далматинска или не знам која трава, зашто кад из ове наше шкрте земље једва икаква трава никне? А о багеру који струже по костима и да не говорим. Ипак, у колективној гробници нада и народа званој Босна и Херцеговина, апсурди се ређају таквом динамиком да човјек једва успијева ухватити сулуди ред ствари. Један од апсурда је и град Сребреница, једини град у БиХ у којем нема Кинеза. Чак и Кинезима незанимљив град, политици је и те како интересантан. Могао би бити и економски, и туристички интересантан, чак и медицински занимљив, има ту којекаквих љековитих водурина, има руде, има шума и шумарака, али све је то уступило мјесто посмртном туризму. Заправо, џеназном туризму, да се адекватније изразим. И не преко цијеле године, само неколико дана годишње. Нека врста морбидног пикника организованог у мјесецу јулу, одвија се са све живописнијим и садржајнијим програмима и активностима. Ријеч "геноцид", позајмљена из контекста убијања Јевреја, Јермена, Хутуа, Тутсија, Дачана, некако је накалемљена на страшан ратни злочин учињен над мушкарцима муслиманима Сребренице. Јесте, прије тога је убијено два пута мање Срба, у околини те исте Сребренице, скупа са старцима, женама и дјецом, али се од тога не прави ни циркус ни пикник. И драго ми је због тога, не морам и за то црвењети од стида. Помоле се људи, одрже парастос, прекрсте се и оду. Камере сниме и направе кратки прилог за РТРС. Чак се то и не назива геноцидом. Да, знам, Срби не плачу, не кукају, не кмече и не траже милостињу. Ипак, њихова затвореност је учинила то да нико о њиховим жртвама не говори, да свијет и не гледа њихове мртве жене и дјецу као на људска бића. Па се чудом не могу начудити коме сметају новоотворене лобистичке инстанције и конзулати у иностранству, они који би требали приказати српски дио истине о БиХ, мало и њиховим мртвима достојанства вратити. Онда се сјетим да се њихово укидање тражи скупа са истомишљеницима у Сарајеву, па ми буде јасно да је званична политика Сарајева и Америке да се Срби задрже у менталној и медијској блокади и изолацији, барем до албанизације и боснизације Републике Српске и Србије. А увијек ће се наћи и неки српски ухљуб (види рјечник турцизама опет) да скупа са званичним Сарајевом, федералном и државном телевизијом, прогласе Србе непријатељима човјечанства. Бошњачки званичници, они муслимански и они "мултикултурни", дођу у новим "мерседесима" и "аудијима", као принц Чарлс на отварање Старог Моста. Звијезде џеназа тада стану, изуче "дову" (види рјечник турцизама), машу рукама, шкргућу зубима, показују прстом према Србији и Бањалуци, призивају Бога и... и оду брзином несхватљивом уплаканим сребрничким матерама. Не знам, нећу гријешити душе, али можда се јаве оној главној, оној с пунђом, џипом, канцеларијом, некретнинама и осталим што припада политичком субјекту који имало држи до себе и одлично живи од мртвих.

Мртвачке бриге

Неко ће рећи, шта тебе брига, рабе божји Веселине, за Сребреницу? Држи се ти својих мртвих Херцеговаца, имаш ти и својих мртваца за оплакивање. Имам, нажалост. Али, погинули су у истом рату, истим живима у сан долазе. А на јави живи мртве обилазе, додуше и не праве циркус и махнитлук (опет турцизам, али шта ћу) од тога. Уредим се ја за мртве, боље него за живе. На сахрани или џенази никад нисам у кратким пантолама, увијек обучем кошуљу са које нисам откинуо рукаве и која ме не стеже пуно у раменима. Тако адет (чест турцизам код нас и у Турској) и обичаји налажу. Срећа моја, отворило радњу са америчком робом, гдје се они црни и ја можемо обући. Мирно и достојанствено ја и џеназу и сахрану одстојим. Кад сви на џенази сједну, сједнем и ја, да не будем мимо вас свијет. Одијела на сахране не облачим, ме видим ничег свечаног у укопу људи, може човјек и у другој одјећи бити достојанствен и достојно испратити рахметлију или покојника. Тишина и свештеников глас, можда каква лимена музика или глазба и то је то. Халалити рахметлији без обзира на дуг, адет је (турц.) муслиману и немуслиману, тако обичај налаже. Опростити покојнику гријехе и молити Бога да му опрости, обичај је на сахранама. Нема ту мјеста, ипак, за шорцеве, папуче, бермуде, подеране фармерке, жвакаће гуме, дречаве фризуре, али се нађе и тога код нас. Срећом, такви нису у већини. Елем, мртве испоштујем, чији год да су. Није се са костима шалити, ни Бог ни људи то не воле. Не волим ни ја кад се са мртвима спрдња прави. Ни са Сребреничанима. И они су потомци Делмата, Денизијата, Даорса, Словена, баш као и ја и ви. Ничијом смрти се у данашње вријеме не добије. Српским смртима у околини Сребренице се добило само двоструко више смрти Сребреничана. Срећа па је рат готов, па се паклени геометријски низ смрти није наставио. Али, та спрдња о којој говорим, наставља се. Нека врста пикника организованог у државном врху, попут какве спортско-забавне манифестације, осмишљава се све луђим сценаријем. Организација "марша мира", булумете људи који се крећу у правцу Сребрнице, скупа са својим патикама, шорцевима, знојним мајицама, флашама воде, више наликују каквом масовном излету њемачких туриста у покрету према Дубровнику него путу на укоп, Боже ми опрости.

Мој холограм на мојој сахрани

Гротеска обиљежавања бошњачког дијела сребреничке трагедије превазилази слику дречаве фризуре и шорца на сахрани. Ова годишњица смрти има пуно, у најмању руку неумјесних, буквално вашарских компоненти. Ту је, на примјер, појам "бициклистички маратон" смијешан колико и појам "геноцид" у контексту класичног ратног злочина (било је ту и других, можда горих) какав је извршен у Сребреници. Бициклистички маратон, наиме, не може бити маратон ако се ради о даљини од којих стотињак километара или мало више. То добар бициклиста препедала за којих час, час и по времена. Још горе, одржан је и мото - маратон за сребреничке мртве, вожња моторима, на истом растојању! Да се човјеку смрачи од патетике и незнања којим се додатно понижавају не само жртве сребреничког масакра, већ и здрав разум нас преживјелих. Слике ознојених који су прешли стотине или десетине километара, поглед на људе у бициклистичким шорцевима и прљавим и мокрим мајицама, ипак је неупоредив са погледом на мотористе у кожним јакнама на укопу мртвих од прије 17 година. Страшно, престрашно, нема циркуса до босанског циркуса. Пуно је више достојанствених момената, чини ми се, доживио мртав Херцеговац док се, са очалама и шеширом, на плус четрдесет возио преко херцеговачко-хрватске границе. Бар је покопан без моториста, бициклиста у утегнутим гаћама, улијепљених маратонаца и осталих јада овоземаљских. Ако икад умрем, а надам се да нећу, прије тога ћу да снимим холограмски видео, онај у три димензије, који се има емитовати на мојој сахрани. Затражићу да оду сви знојни, прљави или неадекватно обучени, они у шорцевима и папучама, брезобразно женскиње у мини-сукњама и они са лила кријестама, да ми не балече сахрану. И да смјеста сахрану напусте они обучени у мотористичка одијела и чизме до кољена. Да се зна да се не сахрањује члан мотористичке банде паклених анђела, него раб божји Веселин, фино и племенито у Богу преминуло херцеговачко чељаде. А ако умрем даље од Херцеговине, слободно ме ставите у кола, на сиц, натурите ми шешир и сунчане очале, па са мном у Херцеговину. Не дајте да из мене туђа трава расте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.