Вучја Вукановићева и Вучуревићева Српска

Почаст муци кад је праве вуци

Мука је на Србе наврнула. Ни кости српске на видјело не смију, а камо ли Срби. Криви и за своје мртве жене и дјецу, а не само за мртве мушкарце других нација. Ни причати о томе не могу и не смију. Нити их ко хоће чут'. Кад Србин убије на својој земљи страног окупатора, прогласе га терористом, као да је у Аустрији убио. У свеопштој кампањи, из Федерације и иностранства, бранити се ваља, како се зна и умије. Не попустити, не пљунути на своје мртве, на своју цркву и своје вође. Има Срба који једва чекају прилику да пљуну на српске ауторитете, на владу, при том траже савезнике около, јер их у Србима пречесто не налазе. Подршка се тражи из Сарајева, из Загреба, из Београда, само да се ауторитет сруши и да се неки ћар и шићар (види "комшилук"), политички или медијски, у општој хајци на Србе, постигне. Не требам о Слободану Васковићу, Бакиру Хаџиомеровићу, перјаницама давних напада на Републику Српску и новију и старију српску историју. Позабавио бих се, ја раб божји, грешни и у пороке огрезли, Веселин Гатало, двојицом. Славком Вучуревићем, градоначелником Требиња и Небојшом Вукановићем, новинаром БН Телевизије, својевремено покушајем градоначелника Требиња. На БН ТВ-у ми се свиђала она серије "Нијесмо ми од јуче", па ако их још има, молио бих да је прикажу. Хвала унапријед.

Њихови фаворити и миљеници, и наши вуци и магарци

Страна братија, с Бошњацима и Албанцима као фаворитима и миљеницима, у Србији је видјела шансу у избору Томислава Николића за предсједника. И "Бинго!". Упалило је. Човјек слабог моралног и политичког интегритета, који "штрајкује глађу" под иконом, којег усред представе о самоубиству (Боже ми опрости) и свештеник причести, постао је предсједник. Спреман да се одрекне Срба, ма гдје били, од Косова до Новог Зеланда, само да га оставе на власти и потапшу којекад по рамену. Сигуран сам да су у Енглеској честитали једни другима и смијали се насамареним Србима. Упалило је. Сами га Срби изабрали, сами пали, сами се убили. Предао Косово, прогласио нас Србе у БиХ Босанцима, о Србима у Хрватској ни "хабера" (мој комшилук, оп. а), као да су га Енглези и Американци породили и изабрали (!?). Енглески не зна, а ни српски му није јача страна. Па су помислили, па зашто то што смо успјели с Тадићем, не би могло и с Додиком? Онда су тражили, тражили и... Неки Енглез је рекао "Бинго!". Имамо човјека по мјери Срба у БиХ. За овога је Додик исто што и Тадић за Томислава Николића. Шта му дамо, потписаће, само да му нико не смета на столици коју заузме. Као Тома оно за Косово. Начуо сам, а волио бих да гријешим, да су Тому чак наћерали да посредно пита предсједника Русије, Александра Путина, да призна Косово. Као, да олакша Србији. Дај Боже да није истина што сам чуо. Путин га заћерао и поручио да му на очи не излази, рече ми мој извор. Тако да, чини ми се, "међународни фактор", озбиљно рачуна на Славка Вучуревића, који ће од Срба у Српској чинити што и Томислав Николић од Срба у Србији, то јест Косову. Безличну и по себе опасну масу која нема вођу, не зна гдје јој је глава, а гдје реп. Јер, истини за вољу, ја бих радије кренуо за олињалим шумским вуком него за Славком Вучуревићем. Од вука бих очекивао барем да ће уловити нешто осим српске несреће и понижења. Толико о Славку Вучуревићу и уваљивању међународно-америчко-њемачко-енглеског тројанског коња по угледу на Србију. Хм, требало би увести појам "тројанског магарета", некако ми је то више српски и херцеговачки. Како год, подапињати усред битке онима у првим редовима, јесте српски, али није јуначки. Поготово није лијепо убјеђивати Србе како је то за њих добро и како то не ради због себе већ због њих. Томиславу Николићу све слабије иде, па нека Славко и Енглеска виде шта ће и како ће...

Љубав и бол

Други, пуно вишеслојнији и компликованији, али ништа љепши примјер, Небојша је. Небојша Вукановић. Ни Вучуревић не мрзи Додика, ни Вукановић не мрзи преосвештеног владику Григорија. Јер, вјеровали или не, он само жели његову пажњу, реакцију. Не жели признати да није у праву, пошто је вријеме демантовало све што је рекао о њему. Али, странцима и Федерацији добро дође. И за подстицање народа де се, умјесто да се сложи и наступи једним гласом, удари на властите ауторитете. А, хтјели ми то признати или не, владика Григорије је ауторитет. Ако не једини, онда највећи. Зна да би Небојшу дамантији додатно разјарили, дали му кредибилитет владичиног саговорника и полемичара. На срећу, преосвештени владика има паметнијег посла и види у каквим смо... хм, проблемима. Недавно, док сам гледао његов прилог на БН-у, схватио сам у чему је проблем. Не ради се о вучјој мржњи Вукановој према владици, већ о љубави. Псећој, пожртвованој, беспоговорној љубави, оној на коју је мало ко од нас спреман и способан. Од паса човјек пуно научи. Некад више него од људи. Није лоше бити пас. То знају људи који имају псе с којима умију причати.

Знакови љубави

Пас вјерује у свог господара. Жели његову пажњу. Додир, поглед, ријеч, узвик, било шта. Моја Ванда је достојанствена белгијска овчарка. Она тражи мој поглед, али не прилази и не гура ми њушку у руку. Не лаје кад долазим. Лу је већ другачији. Он се, јадан, помокри од среће кад ме види. Скаче и врти се у круг, несрећно псето. Има људи који туку своје псе. И, вјеровали или не, има паса који срећни врте репом кад их газда туче. Није то псећи штокхолмски синдром као код сарајевских Срба и Хрвата, то је чиста и непатворена љубав. Јер, док трпи батине, занемарен и остављен пас ужива у пажњи, осјећајима које испољава господар. Мржња је, наиме, осјећај, добродошао у недостатку бољег. Батине које прима, за несрећну животињу је срећа, ужива у томе што га господар додирује штапом и шакама, кад га већ не милује. Боље је и то него ништа. Небојша Вукановић је вјерник. Вјерује чак да га је владика проклео, ономад кад га је здравље издало. Вјерује у владику и његов ауторитет, али нема начина бољег од саживљавања с његовим ауторитетом, од покушаја његовог обарања. Не зна несрећни Вукан шта би било кад би (не дај Боже) и успио оборити владичин ауторитет. Не знам ни ја, а поготово он. Срби би остали без највећег ауторитета, а он би ликовао. Ми остали од Вукана не би имали ништа. Као ни сад, уосталом. Можда је његова активност неком и забавна, али мислим да пуно страних и домаћих фактора који не воле баш ни Србе ни Републику Српску, рачунају на њега. Јер, Вукановић жели бити у праву, по сваку цијену. Никад није демантовао глупост коју би изрекао, па макар стопут била оповргнута. Он то оповргнути неће, из принципа. Могу Срби свугдје пропасти, не само у Србији, али му је важно да буде у праву. Да једном може казати "Јасам ли вам рекао, а?".

Чекајући страдања

Вукан ће се окомити на мене, ако Бог да. Потписујем све што напише, нека. Нисам ја толико важан. Мојих 14 књига никога нису запослиле и ниједног Србина, Хрвата или муслимана, спасиле. Додик јесте. Преосвештени владика такође. Није ни Вукан некога спасио, ту смо исти. Помогао јесам понеком, можда је и он. Па, ето, нека нас, ако и за нас два буде штете, аферим (мој комшилук). Волио би Вукан да га владика удари. Добио би статус човјека којег је владика ударио. Непроцјењиво. Био би срећан као запуштен пас кад га човјек удари. Не, неће га ударити, не може, не смије. Владика је. Кад њега владика спомене, док причамо, осјетим љубав, а не жељу да му науди. Јер, вјеровали или не, владика не мрзи то биће. Мислим да му је дражи од мене, ваљда јер мисли да је грешнији. А није, Бог и душа, ја сам најгрешнији кога знам. И никакав вјерник. Рекорд у посту ми је 11 дана. Ако хоће, могу га ја ударити, тог Вукановића, ако му је до моје пажње. И то колико год јако хоће, могу ја то. Само нека затражи. Ја свом народу не значим пуно, нисам ни у првим редовима, па нека ми и подапне. Лако је. Они који га бодре и дају му крила, могу да ми ставе килограм хероина под кола прије него пођем на море. Не могу доказати да дрога није моја. Или... Или, нека се обрате англеским тајним службама и SFOR-у. Они знају затворити људе, тући их, бацати из хеликоптера док се не поломе попут звечке при паду са врха солитера, затварати у вагоне, плашити смрћу најближих. Питајте Цицка Бјелицу, оца Јеремију Старовлаха и сина му, питајте оне који знају. Нисам храбар, сломиће ме, ријешиће ме се заувијек. Али, неће бити штете какву сада своме и моме народу овај Вукановић и Вучуревић праве.

Питање за милион Срба

Је ли, да вас питам нешто. Је ли нападају Републику Српску због Додика, или Додика због Републике Српске? И, да ли нападају нас, Србе, због владике Григорија, или њега из Србије, Енглеске, Сарајева и Брисела, нападају због нас? Знате, знате, барем ви које не плаћају да намјерно замјењују узрок и посљедицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.