Вријеме смрти

Титову удовицу, годинама заборављену у оронулој полусрушеној кући, без икаквих примања, и до само неколико мјесеци пред смрт без личних докумената испратили су у директном ТВ преносу грађани Србије и околних земља уз пјесму "Бела ћао" у мермерну гробницу на породичном дедињском гробљу "Кућа цвијећа".

Прва дама

Отишла је пуковник Шесте личке уз државне и војне почасти. Испаљен је почасни плотун Гарде Војске Србије, читали су се говори који су, како и приличи сахранама у нас, поздрављени аплаузом неколико хиљада окупљених.

- Она је била прва дама, наш понос… Данас није само опроштај од Јованке Броз, данас се опраштамо и од Титове епохе, рекао је потресени премијер Србије Ивица Дачић, бришући сузе жалоснице бијелом марамицом.

На плочи од бијелог мермера златним словима, као и на Титовој, исписано је "Јованка Броз 1924-2013". На плочи нема крста, нормално, али ни петокраке, као ни на његовој. Нема симбола који "краси" гробове стотина хиљада људи од Вардара до Триглава изгинулих за комунистичку идеју под командом маршала.

Послије сахране откривено је да је из Куће цвијећа украдено пет одликовања Јованке Броз од којих су три за ову прилику посуђена из СУБНОР-а, јер их није имала у кући. Хералдичари су одмах рекли да украдено ордење нема никакву материјалну вриједност, јер Орден за храброст може да се купи за 1.000, а Партизанска споменица за 7.000 на београдском бувљаку.

Како обично бива са историјским личностима овдје код нас на Балкану, Јованка Броз прошла је пут од некрунисане царице коју по Африци прате симфонијски оркестри и булумента служавки, прве даме која ужива у благодетима Бриона недалеко од политичких заточеника који туцају камен на Голом отоку, до просјакиње без игдје ичега.

Неке новине посмртно су написале да је Јованка била жртва освете Мире Марковић због Мирине тетке Даворјанке Пауновић, Брозове велике и рано преминуле љубави.

Београдска чаршија отишла је корак даље. Мира Марковић је у ствари кћерка Јосипа Броза и Даворјанке. По задатку су је усвојила Даворјанкина сестра и њен муж. Мира када се са Слобом попела на власт није вратила отета права Јованки, а онда је власт ДОС 2000. године једноставно на њу заборавила. Све док јој Расим Љајић недавно није однио личну карту, а Влада Србије можда мјесец пред смрт донијела одлуку да јој исплаћује и неки динар.

Новинар и адвокат

Овај свијет, који дан послије Јованке, напустио је новинар Александар Тијанић. Смрт га је затекла на дужности директора РТС-а.

Неколико хиљада људи испратило је урну са његовим кремираним посмртним остацима у Алеји заслужних уз звуке пјесме Арсена Дедића "О младости, младости". Новине су преплавили текстови Тијанићу у част. Неки с мјером, али углавном патетични и без мјере. Данима је трајало опраштање од неоспорно веома утицајног и исто толико контроверзног новинара. Новинара за којег је важило да је и отац и мајка таблоидног новинарства у Србији, али и женског новинарства, они који га не воле, тврде само испод 35 година. Новинара који је кажу имао оштро перо и отрован језик.

И наравно као и сви они који трају на јавној сцени имао је оне који су, условно, били на његовој страни, и оне који су били његови противници.

Ови први су истицали да је Саша Тијанић послије Тиркета једина неоспорна аутентична и вриједна пажње персона свеколиког српског новинарства, а други извлачили аргументе да је био Милошевићев министар, Мирин друг, Коштуницин савјетник, ДС-ов директор, СНС-ов директор и да их је све продао и преживио. Потом ће рећи да је рушио само једну власт, чији дио је истовремено био, тачније да је из Кабинета предсједника Војислава Коштунице, чији је био савјетник, написао и то да "ако Ђинђић преживи Србија неће".

И хваљен и оспораван, и глорификован и демистификован, све у свему Тијанић је био посве контроверзан лик.

Због свега тога, а и још којечега, отужно је било гледати и слушати, читати и пратити уједињене и самилосне који су мртвом градили споменик безгрешног. Исти они који су до прије неколико мјесеци на насловницама објављивали како је покрао РТС, били су ових дана у тешкој жалости.

Биљана Србљановић у тренуцима опште патетике остала је досљедно безобразна. На "Твитеру" је цитирала реченице из Тијанићевих колумни: "Слободан Милошевић је умјетник политике, онако како је то у сликарству био Ван Гог". "Зоран Ђинђић, ако не победи сопствену сујету, рђав карактер природну хладноћу и осветољубивост, остаће упамћен као прва жртва која је радећи Слоби о глави, остала без своје" и сличне.

У јавности у којој су се баш тад изговарале велике ријечи о "диву српског новинарства", "бриљантном перу", "најталентованијем новинару послије Другог свјетског рата", "јунаку нашег времена"...., и чија сахрана је добила сва државна обиљежја, на себе је навукла општи гњев широких маса:

Зашто? Зато што сам цитирала Тијанићеве изјаве које они прећуткују. Нисам их измислила, нисам их коментарисала, само сам цитирала, одговорила је на "Твитеру", на ком је и започела.

Тијанић није ни сахрањен, а један таблоид на насловној страни нашао је могућег насљедника на мјесту генералног директора РТС-а. Одвратно! Опоненти покојника рекли би да све што радиш то ти се враћа, алудирајући на Тијанићеву улогу у таблиодизацији српског новинарства са којом су порушене све моралне и друштвене вриједности и медија и новинара.

Још један у јавности често помињан и такође контроверзан човјек напустио је овоземаљски свијет исте седмице. Срђа Поповић, адвокат. Бранио је оптужене у великим политичким процесима, а његова клијентела била је шаролика. Заступао је усташког емигранта Андрију Артуковића, оца нације Добрицу Ћосића, али и Вука Драшковића, Мићу Поповића, Гојка Ђога, Војислава Шешеља, Драгољуба Мићуновића, Жељка Ражнатовића Аркана, Фрању Туђмана, Владимира Шекса, Доброслава Парагу, Косту Чавошког, Душана Макавејева, па све до породице убијеног Зорана Ђинђића.

На онај свијет испратио га је узак круг истомишљеника и пријатеља. Није сахрањен у Алеји заслужних, него на Новом гробљу, а на посљедњем испраћају није свирала ниједна композиција. Српска штампа забиљежила је његов одлазак са умјереном дистанцом, а сарајевска се опростила надуго и нашироко.

За живота и омиљен и омражен, Срђа Поповић остао је то и у смрти.

Његови пријатељи тврде да је држава игнорисала његову смрт због тога што је био адвокат породице Ђинђић. Опоненти истичу да је издајник који је тражио да NATO бомбардује Србију.

Његов пријатељ написао је вјероватно најглупљу опроштајну реченицу: "Срђа Поповић био је моралиста у најбољем крлежијанском смислу". Да ли је моралан Крлежа? Или је морално његово књижевно дјело? Ко ће то знати.

Огледалце, огледалце....

Ово су три смрти које не говоре о умрлима, оне говоре о нама. О друштву о времену о систему у којем живимо. О јаду и лицемјерству. О томе како смо одвратни према живима и самилосни према мртвима. О томе како смо патетични и испразни. О томе како смо нехумани и заборавни. О томе како пљујемо живе и глорификујемо мртве. О свим нашим подјелама. О томе како се животу ругамо. О томе како смрт славимо.

- Немојте ми доводити попа и немојте ме пратити, куповати цвијеће и плакати. Баците ме у воду нека ме однесе. Пазите ме за живота. А кад умрем нит чујем, нит видим, нит ме брига за све вас, говорила је моја покојна баба. Она је презирала фарисеје, по посљедњег.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.